Mini feljton (12)
Pomislih o Đorđu nema više, kad pronađoh retuširanu fotografiju: mati Zorka, Kraljica bez krune, preminula pre ustoličenja supruga joj Petra, drži malenog Đorđa, bucmastog i namrgođenog, do nje desno sestra mu Jelena, i otac Petar, budući kralj Srbije, levo tetka Ida, njegova dadilja, gore desno deda Nikola po majci i stric Arsen, s kojim će, uz profesora Miku Alasa biti u prijateljstvu. I kolor fotka iz francuskih čokoladica, prestolonaslednik Đorđe miljenik mladih Evropljana. I moja generacija je skupljala sličice glumaca, fudbalera i životinjsko carstvo. Tu je i fotka sa ocem, bratom i tetkama, on desno. I kolaž: u naponu, i ostareo, posle šesnaestogodišnjeg zatočeništva. Mika Alas i neki članovi Krunskog saveta odvraćali ga od abdikacije, on ‘jok’. Kad su u biblioteci Dvora ostali sami, Mika je zamolio da mu Đorđe pokloni nalivpero kojim se potpisao. ‘Dao sam mu, pa sam udario u nemušti plač, spolja naprasit i grub, iznutra osećajan i sramežljiv, privio sam se uz Miku, dok je moj brat Aleksandar spolja nežan i umilan, iznutra bezosećajan i grub. Mika me očinski zagrlio, ja sam od plača zaspao u njegovom naručju. Mika je nalivpero čuvao u reveru, i kad smo išli na pecanje, i po Evropi, i na frontu, s nalivperom smo ga sahranili 1943’. Po abdikaciji, Đorđe se preselio, bez sobara. Išao je u pozorište, na ribarenje, na Mikine džumbus balove, organizovao sedeljke kod sebe. Usledile su poplave, s vojnicima je pomagao poplavljenoj sirotinji. Pa manevri, pa Balkanski ratovi. Pa ranjavanje, pa tifus.
Lav Trocki, 1879-1940., ruski levičar jevrejskog porekla, znao sam ga putem filma ‘Atentator’, zbog Alen Delona, atentatora, i zaboravio. Trocki je sa Lenjinom svrgao Romanove, pa se podžapao sa Staljinom, proteran u Meksiko družio se s Fridom Kalo, slikarkom, koja je s njim varila muža, slikara grdosiju Dijaga Riveru. Ufotkao je čudesnu Fridu. U egzilu je otrovan. Trocki je u vreme Romanovih opozicioni novinar. List ‘Kijevska misao’ šalje ga u Beograd, za dopisnika. Došao je preko Bitolja, 1912., odseo u hotelu ‘Moskva’. Moša Pijade, takođe Jevrejin, Đorđev vršnjak, učio ga srpski! Nadao se Trocki srešće Đorđa. No, Đorđe je sa Alasom i stricem Arsenom na frontu. I tada smo imali Tajnu službu, kao sada BIA. Proterali su Trockog, Srbi su vezani za Romanove, kao sada za Putina. A pisao je o Pašiću: ‘spašava sina od rata lažnim lekarskim uverenjima, loše govori ruski, francuski, nemački, loše i srpski. A tek njegova nepismena, podla štampa’. Trocki odlazi u Bugarsku, pa u Rumuniju, vraća se 1914., jedva da je naše straže na Dunavu. Dočekao ga opet Moša, preko laufera čuli Aleksandar nazvao Đorđa perveznjakom. Kad su bili deca, njemu i Pavlu pokazivao je svoj ud, i lomatao njime: Gledajte kakvu zverku vaš bata ima međ’ nogama! Priča se i ljubovišeš s Mikom Alasom. Nazvao ga i anarhistom, Đorđe je kao kadet u Rusiji s tetkama izvukao iz zatvora anarhistu, brata svog druga. Đorđe je Aleksandra nazvao austrofilom, i trovačem: Pokušali ste ti i Apis da me otrujete. Priča se, Ti ljubovišeš sa svojim vaspitačem-Lujom Vojnovićem. Umalo da se pobiju, kao biblijska braća Kain i Avelj. Otac ih razdvojio. Naša posla! Đorđe nije otišao sa ocem, bratom i rođacima u Rusiju, na svadbu sestre Jelene jer je ruski car priznao aneksiju Bosne.
Vladimir Dedijer, ‘Sarajevo, 1914-te’: Trocki je čuo Đorđe i stric Arsen planiraju osnivanje ‘Legije smrti’, da navale na Austrougare. Đorđev stric Arsen i otac Petar bili su u mladosti, proterani od Obrenovića, i legionari. Legija je osnovana 1831., kao elitna borbena jedinica francuske vojske u Africi. I moja generacija bila je sluđena. Gledali smo film ‘Maroko’, Gari Kuper, legionar, Marlen Ditrih pevaljka, ljubovišu, uživancija, mnogi od nas odoše u legionare i vratiše se odlepili od sunčanice. Čuo o svemu i Dvor. Sa Đorđem ne mogu lako, Arsena pošalju u Rusiju, nešto hitno za bratanicu Jelenu, on tamo shvati prevaru, pridruži se crvenima, oni pomisle špijun je. Pošalju ga u Sibir. Uz pomoć Kozaka pobegne, pa što kao vojak što kao švaler po Evropi. Imao je 30 dvoboja. U Beču, s nekim baronom pukovnikom. Baron ima prvenstvo pucanja, promaši. Arsen ga samo rani, zašto da zbog lakodajke ubije drugara. Tada slavni bečki pesnik Ludvig Peci napisao je, za kafanskim stolom, ne znajući ishod, ‘Delili su trpezu’, u čast Arsena. A bugarska opoziciona štampa: ‘Posle bitke na Bregalnici Srbi su zarobili bugarske vojnike. Arsen i Đorđe nisu dali da ih ubiju, nahranili ih i napojili, a ranjene u bolnicu. Gde bi naši tako? Zato Srbi pobeđuju, knezovi i prinčevi u rovovima, s narodom’. Arsen nije došao na sahranu brata Petra, i bratanca Aleksandra. Nije uspeo ni da oslobodi Đorđa. Nije kontaktirao sa sinom Pavlom, koji je po atentatu na Aleksandra postao namesnik do punoletstva Petra Drugog. Sigurno se prevrnuo u grobu kad je Pavle, sa Ivom Andrićem, otišao kod Hitlera, da potpišu Trojni pakt. Dedijer: Trocki je želeo da odvrati Đorđa i Principa od atentata na Ferdinanda, pojedinačno se ne pobeđuje, samo s masom. Đorđe je imao masu, držao je, na Pozorišnom trgu, sada Trg Rpublike, govor pred 20 hiljada Srba, uz ovacije. Trocki je slušao govor. Po povratku u Moskvu, objavio je ‘Ratni izveštaji iz Balkanskih ratova’, u nas delom prevedeni u Almanahu srpskog društva ‘Prosvjeta’. Iz dostupnih pasusa: Beograd je vojni logor. Mobilišu sve. Saobraćaj samo za vojsku. Hotel ‘Moskva’ sedište evropskih dopisnika. Osoblje, ratne udovice. Prodavnice ne rade. Snađi se! Po ulicama prosjaci, ratni vojni invalidi iz Balkanskih ratova, i dečaci, prodaju novine koje nema ko da kupi. Trocki odlazi, razočaran, Đorđe nije anarhista, bedni srbofil! O ‘Malom žurnalu’: ‘Politički organ Đorđev, koji je nada svih mračnih špekulanata, proteranih oficira i računovođa sklonih prevari. Koja zemlja! Ludilo! Bože sačuvaj’! A šta su vajni i bajni internacionalisti učinili? Gdegod su pobedili, oni su postajali mračni špekulanti i računovođe sklone prevari, s Gulazima i Golim Otocima za kritičare.
Vojska je svrgla jadnog Pavla, s porodicom je otišao u egzil, Andrić je ostao, niko ga nije dirao, posle rata predsednik Udruženja književnika SFRJ, kasnije Nobelovac. U Beogradu i Đorđe, Nemci ga oslobodili. Nisu se sretali, priča se Andrićeva ‘Prokleta avlija’ je o Đorđu i Aleksandru, kroz likove Bajazita željnog vlasti, koji brata šalje u zatočeništvo, u ‘Prokletu Avliju’. Eto novih fotografije iz zatočeništva: Đorđev neudoban ležaj, rasklimatana stolica, radio i sat, i štake. U ‘Istini o mome životu’, piše: ‘Surovi lekari jedva mi dopuštali štake do toaleta, reuma nasleđena od oca. Jesu li ovo metode kojim lečite? I dalje rešetke na prozorima i vratima, i ponekad, kao uzgred, puške i okovi! I novi žandari.’ Kad sam bio mlad, na spisku Crnog Talasa, zbog druženja sa Milićem od Mačve, Vaskom Popom, Mikom Antićem, Mićom Popovićem (u njegovoj maloj lozničkoj štamapriji štampali smo moju prvu knjigu ‘Svadbarenje’, Milić ilustracije, Mika recenzije, pa je zabranjena), nisu nas proganjali ‘domaći’ nego ‘došavši’, Brozu odani karijeristi iz drugih republika, tamo nisu smeli na svoje, na tuđe je lako. A ‘domaći’, kao nepodobni, trbuhom za kruhom u Beograd ili u Dijasporu. I Đorđu su doveli žandarme iz Hrvatske i Slovenije, naši nisu mogli da izdrže nečasnu službu. Kad je izvršen atentat na kralja Aleksandra, i kraljice Marija, Rumunka, naklonjena je Hrvatima, Slovencima i Englezima. Rumuni bi pravoslavnu federaciju: Srbija, Bosna, Crna Gora i Rumunija. Nisu uspeli da oslobode i ustoliče Đorđa. Po oslobođenju, 1941., nije hteo u Beli dvor. Grozio se da bude uz Meštrovićevu skluputru ‘Majka Hrvatske’, koju je kralj Aleksandar naručio od Meštrovića, plativši mu 200 hiljada dinara, za te pare tada se mogla kupiti višespratnica. Meštroviću se isplatilo politikanstvo, s lepim parama otišao je u Ameriku odrekavši se Kraljevine. Čitam: po arhivama Dvora, i u državnim, pisma koje je Đorđe dobijao i slao. I pozamašni ‘Denvnik’. Ako je istina, što se to ne objavljuje? U ‘Istina o mome životu’, Đorđe piše o ljubavi prema Ani, skromnoj ‘devojci iz ružičnjaka’, iz Ribarske male. Južnosrbijanka, u Beogradu kod dede, pred upis u Višu školu. Zbog nje je skočio na svog sobara, nije joj odneo pismo, fol-pisma nije ni bilo, sobar nezgodno pao niz stepenice, Đorđa optužili ubio ga, pa je abdicirao. Kasnije otkrilo se sobar je špijun, na računu brdo austrijskih para. Po abdikaciji, Đorđe je učestvovao u Albanskom ustanku 1910., protiv Osmanlija. Albanske vođe se trvile oko vlasti, pa odlučili da ustoliče Đorđa, da se udruže sa Crnom Gorom, da to oglase puškama sa Orlova krša, kao kad se Đorđe rodio. No ustanak je ugušen, Osmanlije su pobile dve trećine tamošnjih Srba. Ruski car mu oprašta uvrede, nudi mu Petrogrdski gardijski puk, čin kapetana, kneževsku apanažu, i udavače grofice. Đorđe ima 22 godine, želi Anu. Kralj Petar donosi ukaz: Članovima kraljevske porodice zabranjuje se ženidba i udadba bez dozvole kralja, u potivnom brišu se iz rodoslova. Iz Turske se vraća Stojan Novaković, Šapčanin, u Carigradu naš poslanik. Turska ne priznaje aneksiju Bosne. I provodadžiše: Sultan ima kćer, pa da se orode preko Đorđa. Đorđe odbija, samo Ana, makar ga izbrisali iz rodoslova (kad smo o tome, Đorđa nema na zvaničnom sajtu Karađorđevića, odrekao se njih, oni njega, po Crnjanskom on je poslednji čistokrvni Karađorđević, ostali mešanci, majke im strankinje). Kaže ocu: ‘Neću da robujem državnim interesima udaje i ženidbe, koji nas lišavaju života običnih i istinske ljubavi’! Tajanstvena Ana tajanstveno nestaje, još jedna urota protiv Đorđa. Živojin Pvlović u knjizi ‘Balkanski džez’ o Miki Alasu i Đorđu; Mika je pisao poeziju na francuskom, neobjavljenu u nas. I previše su se, sumnjivo, vezali. ‘Očevom smrću rasturila se naša porodica, Mika mi je postao sve i svja, neko radi koga se ovaj kukavni svet zaboravlja. Ko bi se nadao jer sam ocu rekao posle prvog časa matematike s Mikom: Oče, gde mi nađe ovog čudaka? I Mikina osećanja prema meni bila su sve jača, kaže Đorđe. Surep, Đorđev sekretar pričao je rođacima iz mačvanskog sela Glogovac: Mika je 1942., poklonio Đorđu svoju knjigu iz 1935., ‘Po zabačenim ostrvima’. Planirali su da plove zajedno, Đorđe je uhapšen i odveden u zatočeništvo. Naš akademik, Dejan Medaković o princu: Viđao ga, ostarelog, u knjižari SAN-u. Prelistava nove knjige, veli pravi Srbi i Srpkinje su na Jugu. Poduže telefonom razgovara s nekim, a vodi ga neki mladić. Nedavno sam saznao bio je to sada uspokojeni šabački zubar Šonda, kao student stanovao je kod Đorđa i Radmile. Đorđe je iz knjižare razovarao sa bratancem Tomislavom i episkopom Lavrentijem, obojica u Londonu. Telefone samo firme, no dopuštali su razgovore po direktivi UDBE i KOS-a , ‘sanovce’ i Đorđa su prisluškivali, njega briga, oguglao je posle svega što je prebrodio od kretena. Medaković je vodio lovnog terijera, jednom mu je princ govorio o ovoj sorti, i sam je, u mladosti voleo pse i držao čopor. Priča se i Meša Selimović inspirisan Đorđevim životom napisao je ‘Derviš i smrt’, izmenivši činjenici, kako to književnici umeju. Šeik Nurudin (stric Arsen) čuje da mu je brat Arun (bratanac Đorđe) uhapšen i zatvoren i bori se da ga oslobodi. Đorđa ima i u liku Hasana, crne ovce porodice, koga starčeva (kralj Petar) kćerka (Jelena) moli da se dobrovoljno odrekne onog što mu pripada po nasledstvu. Đorđa nema u enciklopedijama. U vreme Slobe i Mire pojavila se Larusova, srpsko izdanje, bez Isidore Sekulić, Andrića, Crnjanskog, Mire Stupice, a po nekoliko šlajfni Sloba, Mira, Šešelj, Drašković i glumac Peđolino. Posle je izdavač kupcima slao omote, sa sličicama izostavljenih. ’Oće to, kad se u sve umeša politika, pa nesposobne a partijski podobne urednike i književne kritičare ustoliči a oni uništiše ‘Bigz, ‘Nolit’, Rad’, ‘Prosvetu’, a kao članovi žirija nagrade svojim piscima. I za završnicu ‘Delili su trpezu’, koju je bečki poeta Ludvig Peci posavetio knezu Arsenu, Kralju dvoboja. I Đorđeva o tajanstvenoj Ani koju nije nikad zaboravio.
DELILI SU TRPEZU
Delili su trpezu i čašu nade
A krvni protivnici su sada
Gle jada
Razdvoji ih krvna uvreda tada
Jedan drugome lagano
Grobnu raku u polju spremaju
Zašto se pukovniku tad
Kao nekad
Arsen ne nasmeja u lice
Pre nego što od njegove ruke
Strada
Ah, sudnji čas njegov jadan
Bira pištolj, nem i hladan
Ludvig Peci
ANA
Putujem, lutam
Evropa me umiruje.
Zaboravljam rat, zaboravljam događaje
Koji su mu predhodili,
Zaboravljam svoju prošlost.
Ne sećam je se više ni sa gorčinom,
Ni sa grižom savesti.
Sve što je nekad bilo
Kao da je počelo da bledi
Iz mog sećanja.
Udaljuje se i tone u nepovrat.
Ponekad samo, kao iz neke magle,
Vraća mi se iz daljine Anin lik,
Drag, nasmejan.
Hoću li se uvek sećati Ane?
Ne, ne želim više ni nje
Da se sećam.
Neka joj proviđenje podari
Sva dobra ovoga sveta,
A meni zaborav i mir.
Đorđe Karađorđević
