Mini feljton (10)
Deseti, neplanirani, nastavak o Đorđu.. O njemu, rekoh, pojma nisam imao. Odem u posetu kod koleginice Stane Opalić, u nekadašnjoj slavnoj školi ‘Sele Jovanović’ predavala je engleski a ja srpski, uređivao sam i list ‘Sele’, posvećen Selu. Poginuo je početkom 1942., tek završio Učiteljsku u Šapcu, sin kovača s Kamička. Oca mu Nemci streljali u Benskoj bari, brat Mašan umro na operaciji slepog creva. Sestra Vera, šabačka gimnazijalka, potom lekarka u Beogradu, preminula je 2014., pričala je nemački lekari su ubili Mašana na operaciji jer je iz slobodarske šabačke porodice. Uređivao sam i list ‘Braća Srnić’, udruženih škola. Vidim na groblju oštećene biste i Selove i četiri rođena brata Srnića. Nema više ni biste mučenika Slave Kovića kome su Nemci urezali petokraku na čelo. Imena im skinuta sa ustanova i ulica. Izbrisani i Vera Blagojević, Ljubiša Jovanović, Dobrosav Radosavljević Narod, do juče šabački simboli, sada kao da nisu postojali. Ko briše? I zašto? Grad i Udruženje boraca duguju javnosti objašnjenje. Pitam zbog princa Đorđa. I njega pokušavaju da izbrišu tajanstveni kafkijanski brisači. Neshvatljuva mi naše vekovna nesloga, te naše međusobne mržnje, podele, ta satiranja, bar da nas ima, poput Kineza, milijardu i šesto miliona, nego jadnih i čemernih šest i po miliona, sa nacionalnim manjinama. No, vratimo se Đorđu: Proviđenjem, verujem u to, kod koleginice Stane bio je njen kumić Danilo Cvetić Dača, DIF-a, radi u internatu Poljoprivredne škole. Sutradan odem kod mog kuma Jovana Rukavine, pisca. Ima hiljade knjiga, nespretno se maknem i ispade knjižurak. Na naslovnica isti Dača. Jova reče-To je princ Đorđe. I pojasni, ja odavnio ne pratim zbivanja, snimljene su tv serije o Karađorđevićima, u nekim Đorđa glumi Marko Todorović, u nekim Žarko Laušević. Ni nalik Đorđu, Dača jeste. Prijateljici Gordani Simić pričam o ovome, reče da je 1970., kao ‘Vukovac’ u osmom dobila knjigu ‘Istina o mome životu’, princa Đorđa. Pozajmim i raspalim da surfam o njemu. Da nije Dače, ništa od svega.. Ovo pisanje otrglo me iz staračke depresije, istrošen jadom i godinama kakvo pisanje! Bar da sam se ranije trgao, propustio sam druženje sa Lauševićem. Pre deset godina javili mi se on i režiser Miroslav Momčilović. Snimaju film ‘Smrdljiva bajka’, od 58 pesama za ‘srce filma’, odlučili se za ‘Ulicu jorgovana’, koju je na moje stihove, 1975., komponovao Rajmond Ruić a otpevao Darko Domijan. Staračka depresija je počela i onda, pa mi ni film, ni premijera u Sava centru nisu nešto značili.
Ratni dopisnik pariskog ‘Žurnala’ Anri Barbi ovako je 21. septembra 1914. Godine pisao na Ceru: ‘Na Mačkovom kamenu, Đorđe je bio heroj. Za razliku od mlađeg brata, koji borbu nikada nije video, stariji je bio na liniji sa svojim vojnicima. Stigavši u zoru iz Valjeva, princ Đorđe je na belom konju obišao front na Mačkovom kamenu i oko te pozicije. Iznenada je, sa brda sa kojeg je osmatrao i gde se zaustavio, video kako se srpske linije povijaju. Neprijatelj je već stigao gotovo do visine artiljerijskih baterija. Situacija je izgledala beznadežno. Za to vreme, rezervni bataljon se nije pomerao, a bio je sakriven u nekom prevoju terena. Princ Đorđe nije oklevao. Podbovši svog belog konja, jurnuo je u galopu i stigao ispred tog bataljona.- Šta radite vi ovde? – podviknuo je.- Mi smo u rezervi.- Švabe samo što nam ne uzmu topove, a vi ovde sedite prekrštenih ruku!- Nemamo naređenje.- Gde vam je zapovednik?- Ubijen je! – Za mnom. Napred! Ja ću vam biti zapovednik! Vojnici su oklevali da krenu za nepoznatim majorom. Da bi ih osokolio, izvukao je sablju iz korica:- Vojnici! Ja sam princ Đorđe, sin vašeg kralja! Za mnom! Njegov bataljon utopio se u odsudni juriš srpske vojske. Mačkov kamen bio je nadohvat ruke. Uz podršku artiljerije, austrougarski vojnici napuštaju rovove i povlače se ka Drini. Bitka je dobijena. U poslednjem času, tik pred trijumf, jedno zrno pogađa i baca iz sedla princa Đorđa. Srećom, zrno je prošlo kroz slabinu zaobišlo je kičmeni stub, ne oštećujući mu nijedan vitalni organ u protivnom princ bi ostao paralizovan. I gle! Čudesna, retko viđena biblijska scena odanosti i poštovanja. Vojnici su u nedostatku nosila, na ukrštenim puškama izneli njihovog treško ranjenog princa sa bojišta. Automobilom je prebačen u bolnicu. Nikada nisam sreo takvu osobu-oličenje i Boga i žrtve, koji sebe ne precenjuje, i čiji su skromnost i patroizam iskreni. Kao da je biće s drugog sveta, da ovde vrši neku vrstu svete službe, te otuda ima nebrojeno mnogo ‘vernika’. Jeste, govori prostim jezikom sirotinjskih četvrti, ali u rovovima je uglavnom sirotinja, deca političara i bogataša u Parizu. Zavodljiv je ali približava mu se sa strahom, U odevanju u isto vreme elegantan ali namerno nehatan. Jednom rečju-SVOJ! Čista savest, slobodan duh, otvorena reč.Đorđa je u bolnici posetio ruski novinar Vsevolod Svjatkovski. Njega je car Nikolaj Drugi Romanov pozvao iz Italije da učestvuje u planovima oko buduće ‘karte Evrope’, smatrajući ga vrsnim poznavaocem prilika na Balkanu. Posle ove posete, princu je stigao specijalan telegram: ‘Najiskrenije vam čestitamo na pokazanom junaštvu u nedavnoj pobedi slavne srpske vojske’, bilo je navedeno u telegramu s potpisom imperatora Nikolaja Romanova. Stiglo je još jedno priznanje od otadžbine – Karađorđeva zvezda sa mačevima trećeg reda. Ovo odlikovanje nije se dodeljovalo komandantima, već samo vojnicima i oficirima. Princ će se naći među svega 118 najhrabrijih ovenčanih ovim odličjem. Za zasluge, unapređen je u čin potpukovnika. Na Mačkovom kamenu izgubio je belog konja, ali je odmah našao novog.
U krvavom vrtlogu Mačkovog kamena nalazila se i Nadežda Petrović, (1873-1915), naša najveća slikarka i dobrovoljna bolničarka. Umesto palete i platna, držala je zavoje i činiju sa čajem. U pismu porodici opisala je što je videla i doživela: ‘Draga Zoro, mili Rajo, Jelo, mila deco. Ranjenika imali smo na 4000 i mišljah poludeću od jada i čuda, voditi rat a biti dečak. Imala sam krizu nervnu kada su nam doneli 20 oficira teško ranjenih i ja ih smestila u velikom šatoru, bejah skamenjena. Kada otpočeh da ih previjam i pojim čajem, njihov jauk razdrobi mi srce pa padoh kraj jednog od njih, otpočela sam očajno plakati, sprženih očiju od tolikog plača, tako da su me siromasi oni tešili’. Na Mačkovom kamenu poginuo je i rođeni brat moga dede Živojina Glišića. Moj deda je, rekoh, poginuo u vreme Balkanskih ratova braneći od Bugara pirotsku crkvu u naselju Tijabare. Njegov brat, devetnaestogodišnji Ivan Glišić, na Mačkovom kamenu. Moji su me krstili po njemu. Preživeli drug doneo je njegovu vojničku trobu s dnevnikom kog je vodio, i s fotografijama, kada im je stigao i top, pa su, srećni, uslikani s topom ispred rova. Moji rođaci iz Ševarica, sada uveliko pokojni, dali su torbu i dnevnik za seosku arhivu, koju je čuvao Milan, dedin najmlađi brat. U vreme NOB-a, preko noći zapaljena je zgrada. Posle rata partizani ga optužili da je sa četnicima zapalio, poslali ga na Goli otok, osam godina. Po povratku, bio je kod nas u Šapcu, tu je sada hotel ‘Sloboda’, Karađorđeva 21. Pričao nam zgradu su zapalili partizani, da bi bez dokumenatacije uzeli seoska zemljišta za Zadrugu. Nadežda Petrović preminula je 1915., od tifusa, u Valjevu, gde je lečen i princ Đorđe. Zarazila se negujući tifusare. Bila je dobrovoljna bolničarka i u Prvom balkanskom. Lik joj na novčanici od 200 dinara. Rekoh li? Moj deda po majci, sanitetac Konstantin Stevanović Koca, preživeo je oba Balkanska i Veliki rat, da bi ga pod stare dane ubio, 1941., nemački vojnik kome nije ustupio mesto u vozu. Nemac mu iz voza u pokretu izbacio telo i nikad ga nismo našli. Eto, to vam je rat. Otkuda Vladimir Nazor (1876-1949)? Prestao je da se bavi politikom kad je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca prerasla u Kraljevinu Jugoslaviju, bio je protiv i usamio se. Pod stare dane, Broz ga uključio u NOB. U partizanima, napisao je obimnu poemu ‘Titovo.Naprijed’. Učili smo je kao srednjoškolci. I izmozgah. Nazor je pratio šta se pisalo i govorilo o Đorđu, ne mniogo stariji od njega. Od mita o Đorđu eto mita o Titu. Jeste Tito jahao na belom konju, ali Đorđe je kao predvodnik, i vikao borcima – Napred! Broz samo kad je iz pećina na belom konju ulazio u oslobođene teritorije, narod po vrletima mislio je on je Đorđe. Priča se Broz je 1914., bio na Ceru, kao austrougarski vojnik. Otuda je poštovao Đorđa, bili su i vršnjaci, i dao mu vojnu penziju, kad je Đorđe izbavljen iz ludnice Nazor je pred smrt bio predsednik Sabora Hrvatske, u FNRJ. Nazorovu pesmu možemo da čitamo kao ‘Đorđevo Napred’. Današnji predvodnici i u nas i širom sveta komanduju ‘Napred!’ iz svojih ‘pećina’-tv ekrana, i na svojim konjima-foteljama, umišljajući da su veličine nad veličinama i čudom se čude što su, pročitani, prezreni u mladim naraštajima.. Uz odlomak Nazorove poeme, tu su i dve moje pesme ‘Mačkov kamen’ i ‘Ulica jorgovana’.
TITOVO NAPRIJED
Drug Tito jaše na čelu kolone
Uz usku stazu planinsku. Visoko,
Na vrhu, led. Krš, blato naokolo.
Dolje, u klancu, mutan potok šumi.
Oblaci tmasti vuku se po nebu,
A pramen, magle kao div se diže
Iz šume jela, bukvi i omorika.
– On jaše, sve to ne vidi, ne čuje.
Kamo ga miso prenijela? U kom
Svijetu živi? Od čega je bora
Na čelu i grč oko tvrdih usta?
Al’ najednom je stao; trgnuo se.
Avet je pred njim. Sva je od blata smrznuta,
Od snijega i mraza. Stoji, studen širi
I veli: „Kud ćeš drzniče? Ja vladam
U toj planini. Okreni se, gledaj
Te jadne momke, koje ovud vodiš.
Oni su, bosi, bijedno ljudsko meso.
Nevoljna krv, što moj je dah smrzava,
Kamo ih vodiš u patnju i u smrt?
Kipove od leda napravit ću od vas.
I stajat ćete, kruti, nepomični,
U tami noćnoj i u sv’ijetlu danjem
Na ovim gorskim stazama, znamenje
Velje mi moći, ljudima opomena,
Da čovjek ne sm’je preko nekih granica.
Okreni se i vrati u nizine,
Da kosti griješ kod ognjišta svoga,
Pokoran i tih; – najveći je zakon
Čovječiji: živjet, ma i kako bilo!“
To avet reče; on očima bljesne
I vatru prospe iz plamenih zjenica;
Ošinu konja i neman pregazi,
Pa viknu s visa: ‘Naprijed’.
Vladimir Nazor
MAČKOV KAMEN
Kukom i motikom prognan iz obilja
pocerskih ambara i vajata
gavrna mržnjom zagrakta
od danas da vam tmasti oblaci
i krvava drina budu jedina bistrina
da vam slavuje zdravica
i svice prela ovenča
prisutnost smrti i opela
da vam pod strehom
od jutra do sutra
umesto ivanjskih venaca
zvone ljutići negvi i lanaca
da vas svake jeseni iz oranja
zaslepi rukovet belih lobanja
nemim jaukom zvezde pričaju
o deci kojoj smeh bajoneta
presudi da im i uspavanka
kolevke i muk groba
bude majčina utroba
o crnoj ruži zgarišta
koja niče na dlanu kuće i kućišta
o pastirima koji postadoše
medenice hrastova granja
jer ne dadoše vrani preko oranja
o hiljadama bezimenih slobodara
koji se ko brat uz brata
prstenovaše oko pesti Cera
i zaustaviše zlobna jata
svojom smrću oglasivši
skoro krunisanje mira
– širom svemira.
Ivan Glišić
ULICA JORGOVANA
Plavi veo, zlatna žica
Nežan vetar, mnogo ptica
Raspukla se svaka grana
Nad ulicom jorgovana
Osmeh jutra, rosa blista
Cvet do cveta, list do lista
Pčela sanja beli venac
Dubok kao gorski zdenac
Jedna klupa, tiha luka
Moje usne, tvoja ruka
Opet bukti ona vatra
Zgasla davno ispod hrasta
Gori zemlja, gori kamen,
Sunce ugljen, nebo plamen
To u senci lome krila
Zaljubljena dva leptira
Ivan Glišić
