Decenija pregalaštva za budućnost omladinskog teatra

0

Mišarski „Vožd“ obeležio 10 godina postojanja

Skromno, ali sa mnogo entuzijazma, želje i ljubavi, 29. novembra 2009. godine, počeli su članovi mišarskog Omladinskog pozorišta „Vožd“ da kroje svoj put do publike. Za deset godina, više od 40 nagrada na festivalima u zemlji i regionu, preko 15 hiljada kilometara na točkovima, više od 100 glumaca i saradnika, 17 premijernih predstava i učešće na više od 100 kulturno- umetničkih manifestacija u gradu i zemlji, potvrda su da su osvojili, ne samo mišarsku i šabačku, već i publiku celog regiona. Kao kruna truda, zajedništva i kolektivnog zalaganja, došao je internacionalni teatarski festival INTEF, koji je u avgustu okupio omladinska i studentska pozorišta iz zemlje i regiona.

„Antigona“ najnagrađivanija

Nije bilo lako, ali su u kriznim situacijama istrajnost i ljubav prema teatru pobeđivali. Nagrade su bile motiv više, a stalna publika koju su brzo stekli nije smela biti izneverena.

-Mislim da smo te prve predstave možda i lakše stvarali, nismo imali tu svest da stvaramo nešto posebno i drugačije, nismo možda bili svesni kvaliteta. Nekako nam je u tim prvim godinama bio jako bitan kvantitet, da stvorimo što već broj predstava. Bili smo srednjoškolci, bilo nam je dostupnije da imamo više slobodnog vremena i češće radimo. Osećali smo se tamo slobodno, sigurno, to je neki naš prostor koji nam niko ne može otuđiti. Kada smo osnovali „Vožd“, imali smo 15 godina i tih deset godina je brzo prošlo. Od nekih klinaca koji su se u tom trenutku igrali pozorišta došli smo do toga da smo odrasli ljudi, profesionalno određeni, koji već treba da ozbiljno razmišljaju, stvaraju dalje karijere u okviru svojih stručnih oblasti, s druge strane, porodicu. Stvorili smo jedno ozbiljno, relevantno pozorište na mapi Srbije i regiona, koje svi tretiraju kao konkurenciju i primer dobre prakse, gde su se mladi samostalno okupili i stvorili nešto što ima ozbiljan kvalitet- ističe Dušan Simić, glumac i jedan od osnivača „Vožda“.

Desetogodišnji rad obeležila je predstava „Antigona“, najnagrađivanija, a ujedno i najzahtevnija tokom procesa stvaranja.

-Tu predstavu smo radili na potpuno  drugačiji način, u početku bez teksta, kroz psihodramske vežbe. U tom periodu postali smo veliki prijatelji, jer smo se mnogo otvorili jedni prema drugima, neke emocije su isplivalie na površinu. Tretirali smo jedan društveni problem i društveni fenomen iz neke naše mladalačke vizure, gde je Antigona bila deo svih nas. Upravo smo kroz taj lik pokazali status mladog čoveka u Srbiji, a verujem i državama regiona. To nije bio politički teatar, već angažovano pozorište koje se dosta identifikovalo sa današnjim vremenom, bio je to bar kod naše generacije i najzahtevnija predstava- navodi on i dodaje da su posebno važne i „Putujuće pozorište Šopalović“, „Čudo u Šarganu“, „Zona Zamfirova“ i poslednja, „Laža i paralaža“.

Podrška starijih kolega

Uvek smo imali izuzetnu podršku, pre svega Šabačkog pozorišta, prethodnih deset godina, od tadašnjeg direktora Zorana Karajića koji je redovno dolazio na naše predstave, posećivao probe, brinuo se o tome  kako i šta radimo i mnogo nam je značilo da stane iza nas jedno od najboljih pozorišta u Srbiji za svaku tehničku, stručnu pomoć. To nam je bio siguran „vetar u leđa“, a pohvale su stizale i za dela koja smo radili. To nisu bile komedije, već ozbiljne drame, koje su veliki zalogaj i za profesionalna pozorišta. Dovoljno govori podatak da su se ansamblu priključili glumci Šabačkog pozorišta u penziji Petar Lazić, koji je ove godine igrao u „Laži i paralaži“ i Mladen Ognjanović. Drago mi je što su nam postali veliki prijatelji, što im je „Vožd“ bio velika radost u stvaranju. Mi smo njima dali neku novu i drugačiju energiju, a oni su nama stvarno velika podrška u radu, spremni su da nam pomognu i da zajedno budemo veliki tim u stvaranju predstava.

Zanimljivo je da je rad na predstavi „Svadba bez Darinke“ 2013. godine prvi put okupio tri ansambla- pored njihovog, članove Nezavisne dramske asocijacije „Veselo majmunče“ i Kluba mladih talenata scene „Maska“.

-Ta predstava je 2014. godine gostovala u Beču na poziv gospođe Tatjane Kukić Jank, čija je majka rođena Šapčanka i koja je želela da baš tu predstavu vidi tamo, jer je čitala roman Živorada Stepandića. Nekako su nam se kroz ovih deset godina zaista otvarali neki čudni i nenadani putevi, ali mislim da smo mi to na pravi način iskoristili da ispromovišemo naš rad i pokažemo da mladi ljudi, uz volju i entuzijazam, a pre svega želju i zajedništvo, mogu ostvariti mnogo. Mislim da nije toliko bitan novac, koliko ideje i zajednički rad koji implementiramo u nešto i zaista smo uspeli da ostvarimo kvalitetne stvari- seća se Simić.

Najveći uspesi nizali su se tokom poslednjih pet godina, kada su krenula gostovanja po Srbiji, na kojima su shvatili svoju vrednost i koliko zajedničkim snagama mogu da urade.

-Poseban je osećaj kada vidim da na festivale dolaze ozbiljna omladinska pozorišta, koja se nalaze pod okriljem institucija, dramski studiji u okviru centara za kulturu u Srbiji i regionu. Mi smo, eto, sami stvorili naše pozorište u Domu kulture na Mišaru, prostoru koji je u početku bio potpuno neuslovan, a koji smo svojim radom, entuzijazmom, pregalaštvom, uspeli da dovedemo u red i da stvorimo optimalne tehničke i radne uslove za stvaranje jedne predstave. Mislim da je to uvek bio plus za naš ansambl, što smo osvajali značajne nagrade, a zapravo smo predstave radili samostalno- smatra.

U godini jubileja sve podređeno INTEF- u

Sami su bili tvorci i scenografije i kostima, radili režiju, igrali u predstavama, bez pomoći sa strane u bilo kom segmentu stvaranja, čime su pokazali zrelost u datom trenutku da odgovore na temu i ostvare visoke estetske standarde, što im je uvek cilj kad rade predstave. Brojne nagrade, između 10 i 15, za scenografiju i kostim, gotovo na svakom festivalu, dovoljno govore koliko su pažnje posvećivali vizuelnom utisku, koliko su novca i truda ulagali da predstava i na tom planu doprinese utisku kod publike. Glumci su osvajali nagrade gde god se pojave, kalili se i odrastali u pozorištu, što je mnoge opredelilo da im upravo gluma bude budući poziv.

U prošloj godini, pozorište je osvojilo 19 nagrada na šest festivala, o ove godine „Laža i paralaža“, pored nagrade za scenografiju u Jagodini, osvojila je i prvu nagradu na festivalu „FEDRAS“ u Malom Crniću.

-To je republički festival seoskih pozorišta koji traje 48 godina, dolaze ozbiljne produkcije, a mi smo u svojoj destoj godišnjici izborili da sa predstavom koja je stvorena sa minimalnim sredstvima ostavimo utisak i na žiri i na publiku i da osvojimo prvu nagradu. Teodora Tomić, devojka koja je prošle godine došla u naš ansambl, u kojoj smo prepoznali i talenat i volju za radom, osvojila je nagradu za najbolju žensku ulogu, što verujem da joj je veliki podstrek da ostane deo našeg ansambla. Tu je nagrada za režiju, scenografiju, kostim, glumca večeri. Lepo je što neki novi, mladi ljudi, koji će sigurno činiti okosnicu našeg ansambla u narednim decenijama, osvajaju nagrade- podvlači Simić.

Ove godine u „Voždu“ je sve bilo podređeno jednom festivalu, INTEF- u, čiji su prvi put bili organizatori. Pokretanjem te pozorišne manifestacije, stvorili su uslove da neki drugi ljudi dođu u Šabac, posete Mišar, učestvuju i osvoje značajne nagrade. Organizacija je bila odlična i uspeli su u nameri da to postane upečatljiv festival u regionu, drugačiji od ostalih. Veliki broj volontera, prateći programi, eminentni posetioci, daju za pravo da se nadaju pozitivnom i da podignu kvalitet sledeće godine za lestivicu više. U prvoj godini je ostvaren cilj- povezali su se mladi ljudi u regionu. Za dvoje- Mladena Jurišića iz Bogatića i Magdalenu Dimitrijević iz Niša festival je bio inicijalna kapisla da upišu glumu u Banjaluci na istoj klasi.

-Verujem da smo opravdali očekivanja i pokazali da se uz minimalna sredstva može napraviti dobar festival. Sedam predstava je učestvovalao, pet u omladinskoj konkurenciji, dve u studentskoj selekciji, a nagradu je odnelo Akademsko pozorište iz Niša sa predstavom „Mamin dašak u svemiru“ koja je prethodno osvojila više od 30 nagrada na festivalima. Fantastična predstava, sjajna režija Dušana Matejića, homogen ansambl koji je stvarno dotakao i publiku i žiri. Tog dana je odigrana i „Draga Jelena Sergejevna“ iz Kumanova, Makedonije i obe predstave probudile su emocije kod publike, što je veoma lepo, kada se pokaže koliko su život i pozorište jedno i koliko mi glumci ponekad sa scene podsećamo na lepotu života, ali i preispitivanje naših svakodnevnih postupaka- podvlači organizator i direktor festivala, podsećajući da je tokom manifestacije, svako veče, više od stotinu Mišaraca bilo u publici, a među njima više od desetoro dece uzrasta od pet do deset godina.

Prekretnice u radu i pitanje opstanka pozorišta

Nije uvek bilo lako, naročito ih je tištilo pitanje prostora u kome rade. Odlazeći u druge sredine, shvatali su koliko toga njihovom domu kulture nedostaje da bi bio reprezentativna slika njihovog rada.

-To pitanje je nekako bilo po strani, kako srediti taj prostor, a upravo je ovogodišnji festival bio prekretnica u tome. Smatrali smo, ako ga ne sredimo sad, nećemo nikad i zaista se to uz brojne sponzore ostvarilo. Uvek je tu bila podrška Grada Šapca, koji je svake godine odvajao sve veća sredstva za naše pozorište, jer je prepoznao naš rad i trud. Ohrabrivale su i nagrade na festivalima, koje su na nas delovale obavezujuće, da moramo da stvaramo neke nove predstave, da postojimo na pozorišnoj i mapi amaterskih predstava u Srbiji, da radimo da bi nas neko video i da bi naš rad prezentovali nekim drugim ljudima- objašnjava Simić.

Pozorište je 2012, posle tri godine pregalačkog rada, bilo u ozbiljnoj krizi i tada se postavilo pitanje opstanka.

-Te godine nije izašla premijerno nijedna predstava, nismo dobili sredstva na konkursu za kulturu i to je bila prekretnica za ansambl. Igrali smo stare predstave, ali smo odlučili da ipak moramo nešto novo uraditi, da moramo prebroditi tu prepreku. Određen broj ljudi je završio srednje škole, otišli su na fakultete, ansambl se osuo, ali je stigla podrška ljudi iz Šapca i iz drugih krajeva, susednih sela. Drago mi je što su ti ljudi dali sebe našem pozorištu, zavoleli Mišar i što im je Mišar postao utočište. Osetio sam, i danas tako mislim, kad bismo izdali publiku, da bi to bio veliki poraz pozorišta koje živi u njima i nama. Zato ćemo ostati tu i u narednom periodu, zbog publike, prostora u kome radimo i šire javnosti koja taj rad treba da prepozna- podvlači Simić.

 

 

-To možda deluje neverovatno, ali su oni zaista sa punom pažnjom pratili te predstave. Nisu morali da ih razumeju, ali verujem da su upravo kroz te predstave shvatili šta je pozorište i da ih je pozorište na neki način „inficiralo“ željom da budu stalna publika, a možda na neki način i sebe pronađu pod njegovim okriljem. S druge strane, cilj i jeste afirmacija nekih novih, mladih ljudi. Kod nas ne postoje audicije, svako je dobrodošao i uvek može da se priključi. Istovremeno, trudimo se da učestvujemo u svim aktivnostima koje čuvaju istoriju Mišara, da kroz pozorište promovišemo i Mišar i grad Šabac i da stvaramo zajednički neke nove vrednosti- naglašava Simić.

Cilj je od početka jedinstven- da stvarajući predstave, promovišu pozorište kao potrebu i kulturu kao činilac opstanka u našem društvu. Cilj je, pre svega, da se neguje publika na Mišaru, koja je već navikla na svoje pozorište, zna da gleda predstave, diskutuje nakon toga o njima i stalno željno iščekuje nove. Tu su da, postavljajući nove komade na scenu, ostave trag u vremenu i postave temelj kulture za buduća pokolenja. Misija im je i da čuvaju i baštine Dom kulture na Mišaru, koji je nakon deset godina dobio potpuno novi izgled. Uvereni su da „Vožd“ ima pozitivnu osnovu da traje u narednim decenijama, a možda i vekovima.

Dragana Dimitrijević

 

 

 

Facebook komentari

Leave A Reply