Četiri godine od napada na građane na šabačkom mostu
Prošle su četiri godine od trenutka koji je duboko uzdrmao Šabac i ostavio trag u savremenoj političkoj istoriji Srbije. Tog dana, dok su građani mirno protestovali protiv projekta Rio Tinta, na šabačkom mostu dogodilo se nešto što je mnogima promenilo pogled na to šta znači sloboda, građanska hrabrost i pravo na otpor. Umesto dijaloga stigli su čekići. Umesto reči korišćene su motke. Umesto bezbednosti zavladao je strah.
Dan kada je nasilje postalo poruka
Građani Šapca ali i iz drugih okolnih mesta su stajali na mostu kao i mnogih dana ranije, noseći transparente, pištaljke, poruke nezadovoljstva i brige za životnu sredinu. Bio je to jedan od najvidljivijih simboličkih punktova pobune protiv Rio Tinta. Ali baš tu, na tom mestu koje je imalo obeležje građanske odlučnosti, stigle su grupe batinaša u službenim automobilima i pod zaštitom i komandom lokalnih naprednjačkih funkcionera.
Čekići koji su sevali pod nebom grada Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka postali su simbol jedne vrste poruke, brutalnog zastrašivanja. Snimci napada, koji su narednih dana obišli zemlju, šokirali su javnost i pokazali do koje mere je politička moć spremna da ide kada joj se građani nađu na putu.
Građani koji nisu ustuknuli
Ipak, ono što je tog dana ostalo kao najvažnije nije sam napad batinaša na građane pod „pokroviteljstvom“ Srpske napredne stranke već činjenica da se grupa okupljenih građana nije raspala, da nisu ustuknuli i odustali od svojih zahteva i da su nastavili da brane pravo glasa i pravo na protest. Mnogi od njih i danas pamte trenutke straha, trenutke kada je majka svojim telom štitila svoje dete, ali mnogo jače pamte osećaj solidarnosti koji se rodio na licu mesta.
Za neke je to bio prvi put da su videli fizičko nasilje povezano sa politikom. Za druge bilo je to podsećanje na neka ranija, mračnija vremena. Ali za sve, bez izuzetka, to je bio trenutak u kojem se jasno videlo da borba za slobodu nikada nije završena.
Zašto je važno da se sećamo
Događaj na šabačkom mostu nije samo lokalna epizoda niti incident koji se može gurnuti pod tepih. On je ogledalo jednog sistema koji pokušava da ućutka glasove neslaganja. Sećanje na taj dan postaje dužnost, ne zato da bi se održavala podeljenost, već da bi se sačuvala istina.
Jer zaborav je najbolji saveznik ponavljanja nasilja. A podsećanje je najbolja zaštita.
Četiri godine kasnije
Danas, četiri godine kasnije, mnogi Šapčani taj događaj i dalje nose kao ličnu ranu. Za njih je taj dan kada je u njihov grad prvi put ušla sila koja je otvoreno stavila do znanja da se građanski otpor može kažnjavati metalom i pretnjama. Ali isto tako bio je to je dan koji je bar u nečem ujedinio celu Srbiju. I posle koga je i Vlada Srbije, bar privremeno, odustala od otvaranja rudnika litijuma u Jadru.
Ovaj tekst je podsećanje na one koji su tog dana stajali na mostu i na sve koji i dalje veruju da sloboda ne pripada vlasti, već ljudima. Da grad gubi slobodu samo onda kada njegovi građani prestanu da je brane.
A Šabac je tog dana upravo branio svoju slobodu. I zato se taj dan ne sme zaboraviti.
I.K.
