Sedeo sam u jednom restoranu, u jednom lepom gradu, od Šapca i daleko i blizu, relativno je. Sa kolegama iz toga grada, mnogo mlađim, niko od njih nije radio u školi više od deset godina.
Pitam ih, kako je. Kažu, da je njihova škola, pola bi kolektiva odmah otpustili! Bez razmišljanja i griže savesti! Na to im odgovaram da bi i ta druga polovina, da je njihova škola, verovatno učinila isto sa ovom prvom polovinom. Nije to sukob generacija, nego nivoa morala i različitih shvatanja smisla života. I to nije samo u njihovoj školi, ni samo u školi. Nema potrebe da, po stoti put, navodimo bezbrojne razloge neslaganja i razdora na svim nivoima, svesni smo ih i jedni i drugi. Najkraće, razlika je u samo jednoj reči. Da nam bude dobro, ili da meni bude dobro. Što se, nažalost, ne svodi na isto.
Pitam ih, dalje, šta bi sa onom polovinom, koju nisu odmah otpustili.
Njima bi, kažu, dali da sa poslodavcem potpišu obavezujući ugovor, kako će raditi znalački i odgovorno, u korist svih.
Sve je to čista utopija, daleko od stvarnosti i svesti društva u kome živimo. Ponekad mi se učini da je sve valjano što mudrim i dobrim ljudima padne na pamet, unapred osuđeno da pre ili kasnije postane utopija.
Za kraj, pitao sam ove drage, mlade ljude, šta nam je ipak činiti, znajući da su nijihovi prethodni predlozi totalno nerealni.
Među njima je i profesorica književnosti.
Kaže, emotivno:
”Treba služit časti i imenu, neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može, nek ad proždre, pokosi satana, na grobu će iznići cvijeće, za daleko neko pokoljenje!“
Uvek sam bio podozriv kada za nekog kažu da je mnogo knjiga pročitao. Jer čitati i pročitati nije isto. Mnogi su čitali i znaju napamet mudre stihove Gorskog vijenca, ali se tako ne ponašaju.
Masovno smo na to zaboravili, bez časti i imena nema nam ni države, ni nacije.
Nečasno je mnogo toga što nam se danas u Srbiji dešava. A bez časti i imena i bespogovornog , da ne virimo u tuđe dvorište, priznanja da to što radimo nikako ne valja, ponavljam, nema nam ni valjane, sigurne i pravedne države, ni cenjene nacije.
Samo šićardžijski, ma koliko to u šta verujemo ponekad bilo i nestvarno, trenutno, beskrajno sebično. Juriš!
Pitam se koliko nam je do nekih univerzalnih vrednosti iskreno stalo.
Možda i na sledećim izborima ipak pobeđuje ono sa početka: “ Da meni bude dobro”.
