ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA
Biti novinar lokalnog medija, daleko od prestonice i reflektora, oduvek je bio težak posao. Danas je to, međutim, posao bez ikakve zahvalnosti i sa previše rizika. Naročito ako novinar odluči da radi ono što mu profesija nalaže, da misli svojom glavom, da piše ono što vidi i čuje, a ne ono što mu se sugeriše iz kabineta vlasti, stranačkih centrala, zborova ili interesnih grupa koje od politike očekuju ličnu korist.
Takav novinar najčešće vodi tuđe bitke. Stalno je na vetrometini, izložen uvredama, etiketiranju i pretnjama. Njegov „greh“ je u tome što postavlja pitanja i ne pristaje na ćutanje. A danas je, čini se, ćutanje najpoželjnija društvena veština, naročito u Šapcu.
Šabac je grad u kojem je medijska scena gotovo mrtva. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati novinari koji još imaju stav, dostojanstvo i hrabrost da postave pitanje koje nije po volji lokalnoj političkoj „eliti“, bilo da su vlast ili opozicija. Ostali su, svesno ili iz nužde, prihvatili kohabitaciju, tiho slaganje sa svima, bez talasanja, bez zameranja, zarad ličnog mira i sitnih interesa.
A Šabac je danas politički čudan i sumoran grad. Vlast radi ono što joj se naloži iz stranačkog centra, bez suštinske odgovornosti prema građanima. Opozicija, umesto da kontroliše i propituje, ćuti i posmatra kao da ne živi u istom gradu. Njihova energija troši se na međusobne obračune (opozicije) i simbolična nadmetanja ko je „veći borac“, dok grad oko njih polako propada.
Iza te buke i tišine krije se najteža činjenica, građani su izgubili nadu. Povukli su se u sebe, navikli na nepravdu i nered, prihvatili da je to „normalno stanje“.
U toj atmosferi često se novinarima spočitava da su „nemoćni“ i da ništa ne menjaju. To je tačno ali i pogrešno shvaćeno. Novinar nema zadatak da menja stvarnost. Njegov posao je da istražuje, da upozorava i da javnosti pokazuje anomalije. Na ta upozorenja trebalo bi da reaguju institucije, vlast i opozicija. Ali u Šapcu, komunikacija ne postoji. Vlast i opozicija ponašaju se kao paralelni svetovi i svako radi isključivo u sopstvenom interesu.
Primer ulične rasvete, recimo, kandelabera to najbolje pokazuje. Ne kao metafore, već pravih, metalnih, sa strujom. Mesecima jedan lokalni novinar upozorava da na velikom broju kandelabera nedostaju zaštitni poklopci, da su električne instalacije gole praktično „na dohvat ruke“ i da je bezbednost građana ozbiljno ugrožena. Opasnost očigledna. Reakcija nula.
Vlast kaže da je sve pod kontrolom. Tvrdi da je sa lokalnom firmom sklopila ugovor za održavanje i da je iz budžeta za tu namenu izdvojeno više od milion dinara. Dakle, ugovor postoji, firma postoji, više od milion dinara iz budžeta je izdvojeno. Gde je problem? Tu se priča za njih završava. Opozicija ćuti, iako u njenim redovima sede čak tri bivša gradonačelnika koji savršeno znaju kako se budžet planira, kako se troši javni novac i kako se, ako zatreba, postavlja pitanje u Skupštini. Ali pitanje se ne postavlja. Niko da u Skupštini pita: gde su pare, ako je zamenjeno tek desetak poklopaca čija je cena od 1.600 do 1.700 dinara po komadu? Sitnica. Matematika je ionako precenjena disciplina. Možda je nezgodno. Možda remeti harmoniju. A harmonija je danas važnija od bezbednosti građana.
Na ovom primeru vidi se sva suština današnjeg Šapca, grada Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka koji sve više liči na kasabu. Grada bez odgovornosti, bez kontrole i bez istinske javne rasprave.
Ipak, ironija je potpuna, desilo se čudo. Na tekstove nisu reagovale institucije, ne reaguje vlast, ne reaguje opozicija već je reagovao građanin. Uzeo je karton, selotejp i „zakrpo“ opasno mesto na kandelaberu. „Zakrpio“!? Problem rešen. Grad bezbedan. Sistem funkcioniše.
I to je, simbolično, postao model funkcionisanja celog grada: improvizacija, privid reda i stalno krpljenje posledica, umesto rešavanja uzroka.
A tu dolazimo do suštine. Šabac danas funkcioniše po principu selotejpa. Sve je privremeno, improvizovano i „snađi se“. Rupe se ne zatvaraju, one se oblažu kartonom. Odgovornost se ne traži, ona se preskače. Problemi se ne rešavaju, oni se umotavaju.
Naravno, nije uvek bilo tako. Do promene vlasti, Šabac je imao ozbiljnu vlast, ali i ozbiljnu, organizovanu opoziciju koja joj je „disala za vrat“. Skupštinske sednice trajale su do duboko u noć, nekad i po nekoliko dana. Mediji su to pratili, građani su bili informisani, a politika je, makar pod pritiskom, radila u javnom interesu.
Danas toga nema. Danas imamo harmoniju vlasti, opozicije i dela medija, ali harmoniju zasnovanu na ćutanju. A ćutanje nikada nije donelo napredak. Ono samo produžava propadanje.
Grad koji pristane na tišinu, završi kao zakrpa. A Šabac, nažalost, već odavno izgleda baš tako. Ali to, očigledno, nikoga previše ne brine. Jer grad zakrpljen kartonom i selotejpom izgleda sasvim pristojno, dok ne dodirnete žicu.
Šabac, grad koji se sam gasi
Na velikom broju uličnih stubova „kandelabera“ nedostaju poklopci koji štite električnu instalaciju od mogućnosti da dođe u dodir sa „radoznalim“ građanima. O ovom problemu „Podrinske“ su pisale, sa sve ilustracijama, bezbroj puta ali niko od nadležnih nije reagovao. A onda smo u junu poslali i zvanični dopisi JP „Infrastruktura“ i Gradskoj upravi grada Šapca.
A na pitanje da li su nadležni u gradu upoznati sa ovom tematikom, problemom, dobili smo sledeći odgovor:
– Kvar na sistemu javnog osvetljenja se prijavljuju Odeljenju za inspekcijske i stambenokomunalne poslove ili lično ili na telefon 015/345-700. Na osnovu prijave pomenuto odeljenje prosleđuje zapisnik o inspekcijskom nadzoru Javnom preduzeću „Infrastruktura Šabac“ u formi naloga za rad. U poslednjih 15 dana nemamo zvaničan nalog za rad.
A na pitanje da li znaju koliko poklopaca na kandalaberskim stubovima nedostaje usledio je lakonski odgovor da se na osnovu gorepomenutog može zaključiti da nema prijava. A samim tim nema ni problema.
Međutim i oni su potvrdili da Gradska uprava grada Šapca ima zaključen ugovor o Izvođenju radova na farbanju stubova javnog osvetljenja i postavljanju nedostajućih poklopaca sklopljen u aprilu 2025. godine i taj ugovor je aktivan samo neko treba lično ili telefonom da prijavi da poklopci nedostaju pa će oni, po prijavama građana, dati nalog izvođaču radova za izvođenje predmetnih radova. Što znači da su oni ovim skinuli odgovornost sa sebe jer ako građani problem ne prijave Inspekciji i ako Inspekcija ne prosledi zapisnik o inspekcijskom nadzoru to znači da je u gradu sve u redu. Jer ono što objave mediji ili se objavi na društvenim mrežama njima nije relevantno.
Naravno, kako su iz JP „Infrastruktura“ saopštili kandelaberski stubovi se u toku dana nalaze u beznaponskom stanju a promene se dešavaju tek kad se uključi sistem javnog osvetljenja. Dakle samo noću. A ko još noću šeta gradom?
Reagovali na naš dopis
Ali kako se ništa nije dešavalo, poklopci na kandalaberima nisu postavljani, u oktobru smo ponovo poslali dopis JP „Infrastruktura Šabac“ i postavili pitanje koliko je poklopaca, po ugovoru, „izvođač radova“ zamenio i dobili vrlo zanimljiv odgovor. U stvari specifikaciju izvedenih radova datiranu na 16. jul, što znači da su reagovali na naš prvi dopis, u kojem stoji da je „izvođač radova“ zamenio 8 poklopaca za pocinkovane stubove po ceni od 1.700 dinara po komadu i 2 poklopca za stub od crnog lima po ceni od 1.600 dinara po komadu što ukupno, sa PDV-om, iznosi 20.160 dinara. I, od tada, kao što se može zaključiti, ništa. Iako su „Podrinske“ objavljivale snimke na kojima se vidi da, recimo, na stubu, kandelaberu, u ulici Žika Popović, nedaleko od osnovne škole, nema poklopca ali ima struje.
Ipak, posle ove objave, kad već nisu reagovali oni koji su trebali, reagovao je jedan savesni građanin koji je stub obmotao kartonom i dobro ga oblepio selotejp trakoma. I to tako stoji do dana današnjeg. Bez ikakve nadoknade, javne nabavke ili sličnih procedura građanin je rešio problem.
U međuvremenu na društvenim mrežama pojavile su se fotografije i drugih stubova, u gradu, bez poklopaca kao i oni „malo“ zarđali i ulubljeni ali, kako stvari stoje nikog to ne interesuje: ni Gradsku upravu, ni Inspekciju, ni JP „Infrastrukturu“ a za divno čudo ni „izvođača radova“ koji bi mogao da „svuče laku lovu“ samo da „zašrafi“ pomenute poklopčiće, koji, ruku na srce, ni malo nisu jeftini, i uzme 999.999,00 dinar, bez PDV-a ili ukupno 1.999.998,80 dinara sa PDV-om, koliko, po predviđenoj javnoj nabavci, posao vredi. Tim pre što je Ugovor sklopljen na samo godinu dana uz uslov da se plaća samo onoliko koliko se, po „uredno“ vođenoj dokumentaciji, izvede radova. Ali i uz jednu „caku“ da će obaveze koje dospevaju u narednoj budžetskoj godini, dakle ovoj, biti realizovane najviše do iznosa sredstava odobrenih u toj budžetskoj godini.
Na postavljeno pitanje koliko je „izvođaču“ radova plaćeno po ovom ugovoru nismo dobili konkretan odgovor jer u JP „Infrastruktura“ kažu da ne raspolažu informacijama u vezi plaćanja a iz Gradske uprave tvrde da postoji samo jedan račun za izvršene radove i to na iznos od 20.160,00 dinara.
E, sad, ovde se postavlja i jedno logično pitanje: „Gde su pare“? Šta bi sa preostalih 1.179.838,80 dinara koliko je u gradskom budžetu, na toj poziciji, opredeljeno za ovaj posao?
Kako budžet funkcioniše
Znam da mnogi građani pojma nemaju o tome kako i na koji način funkcioniše gradski budžet. Ali i ne treba da znaju jer je to posao, prvenstveno lokalne vlasti, da novac građana troši planski, po zakonu, ali i opozicije koja treba taj rad da kontroliše (uostalom to joj je posao) i da javnosti sugeriše na svaku nepravilnost koju, u trošenju novca, vlast čini. Jer, i jedni i drugi su na izborima dobili mandate da u lokalnom parlamentu predstavljaju građane i njihove interese. A ne svoje lične ili interese svojih političkih centara.
Ipak da se vratim na budžet. „Gradski budžet je zvanični finansijski plan prihoda, primanja, rashoda i izdataka grada za jednu kalendarsku godinu, uz okvirne planove za naredne dve godine. On određuje kako će se prikupljeni novac, najčešće od poreza (na imovinu, dohodak), utrošiti za funkcionisanje lokalne samouprave, javnih preduzeća, komunalnih usluga i investicije. Usvaja ga skupština grada, obično krajem tekuće za narednu godinu.”
Dakle gradski budžet je jedna važna i ozbiljna tvorevina koga sačinjavaju ozbiljni ljudi kako bi unapredili život građana. I novac iz budžeta mora se trošiti isključivo namenski, kako je planom predviđeno a da bi se izvršila bilo kakva druga raspodela tog novca mora de se izvrši rebalans budžeta a taj rebalans Skupština mora da usvoji.
Za one koji još ne shvataju pokušaću malo „slikovitije“ da objasnim. Pare iz budžeta ne mogu da se troše na način kao kad građanin uđe u prodavnicu da kupi neke potrepštine. A onda kad dođe na kasu zavuče ruku u džep i shvati da u tom džepu nema dovoljno novca. Ali onda se seti da nešto para ima i u drugom džepu ali, avaj, ni tu nema dovoljno. Izvadi novčanik istrase sve pare iz njega pred kasirku, međutim, opet fali. Tada se priseti da i na kartici ima nešto novca, i, nekako napabirči i plati račun.
E, ali tako se sa parama iz budžeta ne može raspolagati. Bez obzira koliko ukupno novca grad ima na računu. Novac namenjen za spotrt, kulturu, obrazovanje, struju, komunalije, plate ili bilo šta drugo može se koristiti isključivo sa „pozicije“ koja je za to namenjena i to samo onoliko koliko je za tu svrhu predviđeno. Sve drugo je ozbiljan budžetski prekršaj.
Ako ste shvatili, shvatili ste jer sad dolazimo do ključnog pitanja: Šta se desilo sa novcem koji je „izvođaču“ radova, za kandelabere, opredeljen? Ili, još crnje, zašto on za dogovoreni iznos nije odradio dogovoreni posao? Da li je time ugrozio rešenje nekog drugog problema koji je moga biti rešen a za koga, po planu nije bilo novca.
Kako je, trenutno u gradu Jevrema Luke, Vinavera i naših potomaka, nemoguće dobiti zvanično objašnjenje ostaju čaršijske priče a one nisu ni malo prijatne. Naime, po kuloarima („Priča se po kuloarima“ znači da se informacije prenose nezvanično, u hodnicima ili neformalnim razgovorima, daleko od očiju javnosti. To su najčešće nepotvrđene glasine, tračevi ili „poverljive“ informacije iz političkog ili društvenog života koje kruže pre nego što postanu zvanične) se priča da znatan deo novca iz gradskog budžeta ide, po naredbi „emisara“, koji povremeno dođe iz Beograda, za plaćanje radova na izgradnju „sajamske postavke“ u prestonici jer radovi uveliko kasne. Ali kako su to samo obična „naklapanja“ ja ih neću uzeti „zdravo za gotovo“ i ne bi se bavio spekulacijama, glasinama, nagađanjima koje mogu da budu i zlonamerne, već ću ostaviti da to učine za to nadležne institucije. Ako ne sad. Onda kada za to dođe vreme.
Ipak, ne mogu da se ne zapitam zašto je „izvođač“ radova za sedam meseci odradio posla za samo 20.160 dinara kada je na raspolaganju imao 1.999.998,80 dinara. Zašto? Jer posla je imao! I, da li je na ovaj način oštetio nekog drugog „izvođača“ koji bi naručeni posao odradio profesionalno i u interesu građana. Ovako nam ostaje samo verovanje da se ni jedan od kandelabera, koje je nagrizla rđa, neće srušiti na nekoga slučajnog prolaznika, ili, i da nikog neće udariti struja iz stubova bez poklopca. Jer, ne daj Bože, da se nešto tako desi neće biti odgovran niko iz Gradske uprave, Inspekcije, JP „Infrastruktura“ ili „izvođač“ radova već „nesavesni“ građani koji „slučaj“ na vreme nisu prijavili.
Postavlja se i pitanje šta za ovo vreme radi Nadzorni organ koga je, po članu 6. Ugovora, naručilac posla imao obavezu da formira i da li, i koliko, članovi Nadzornog organa primaju nadoknasu za to.
Takođe, postavlja se još jedno „zanimljivo“ pitanje: „Da li ovaj „izvođač“ radova, koji evidentno mnogo radi na području grada, može više, bilo kad, da dobije bilo kakav drugi posao ako ovaj nije izvršio kako treba.
Potmulo ćutanje
Na kraju ne mogu, a ne bi bilo ni pošteno, da se u vezi svega ovoga ne osvrnem i na delovanje lokalne opozicije. Koja, da budem iskren, ne znam tačno šta trenutno radi i čemu služi. Ali svakako da ne opravdavaju ni jedan jedini glas koji su dobili.
Ipak, moram da podsetim na neko pređašnje vreme kad je Šabac bio grad. Naime, jedne godine udari „zimoća“, kad joj vreme nije, mislim u februaru, i to duga preduga a ogrev namenjen za grejanje škola se potrošio više nego što je bilo planirano. A „pozicija“ na kojoj su bila predviđena i opredeljena sredstva za ovu namenu prazna, Znate već ko je tada bio glavni za trgovinu uglja u Srbiji pa ni da čuje da se ogrev plati na odloženo dok se ne izvrši rebalans. I, tako, tadašnji gradonačelnik odluči, na svoju ruku, da ugalj plati iz „drugog džepa“, jer para je bilo, samo da se deca ne bi smrzavala ili da se nastava ne bi prekidala.
Međutim, tadašnja opozicija a sadašnja vlast, to iskoristi, presavije tabak podnese krivičnu prijavu pritiv gradonačelnika a u javnost proturi priču kako je on proneverio pet miliona dinara. I bi suđenja a smo je splet „čudnih“ okolnosti spasao čelnog čoveka grada očekivane robije zbog „nenemenskog“ trošenja gradskog budžeta. Iako su svi znali šta je bilo i kako i da je on time učinio dobro delo u korist dece. O ovom slučaju još govore visoki funkcioneri SNS-a kad im zasmeta šta danas bivši gradonačelnik radi. I bez trunke stida i srama pričaju da je „proneverio“ pet miliona.
A, sad, kad sve znamo kako je to bilo dok je država, koliko-toliko, bila „pravna“ onda bi trebali da se zapitamo koliko godina robije bi trebao da dopadne sadašnji gradonačelnik i onaj njegov načelnik Gradske uprave, zadužen za potpisivanje svega i svačega, načelnica finansija ali i mnogi gradski funkcioneri koji su svesni da se novac iz budžeta troši nenamenski i ko zna za šta.
Evo, primera za ove poklopčiće ali i gde su se „izgubile“ pare za Mačvanski trg, revoviranje Doma vojske, novu bolnicu… i da ne nabrajam dalje. Kad se ni jedan od predviđenih projekata ne realizuje godinama a pare su uvek „obezbeđene“!?
Ovde opet moram napomenuti, što dodatno zabrinjava, da u, trenutnoj, šabačkoj opoziciji „sede“ tri bivša gradonačelnika sa velikim iskustvom kako se budžet formira, kako se novac troši ali i kako grad treba da funkcioniše. Ali, na žalost, oni ćute! Zašto? Da li su tim svojim ćutanjem postali saučesnici u „naprednom“ urušavanju grada ostaje da se vidi. Jer, građani će to, na nekim sledećim izborima, sigurno znati da prepoznaju. I neće im pomoći ni njihove „alternative“ namenjene da građanima Šapca ogade politiku. Tim pre što nikada više, nadam se, nećemo morati da glasamo za nekog ko je „manje zlo“!
I da završim sa onom Novakovom rečenicom: „Pravda i istina uvek pobede. Neka istraju!” pa ko razume razumeo je!
Treba istrajati!!!
Ivan Kovačević
