Ljudi, godine, život: Prim.dr Predrag Tojić
Uzor Laza Lazarević
Životni uzor mu je Laza Lazarević, po vokaciji, knjigoljublju ali pre svega po dimenziji ljudskosti. I kao malo ko mu se i javnim delovanjem odužio. Kao predsednik podružnice Srpskog lekarskog društva u Šapcu bio je inicijator podizanja spomenika Lazi Lazareviću povodom stogodišnjice od njegove smrti. Međutim, kako to obično biva na ovim prostorima, opštinska vlast se branila da za to nema para. Ali dr Tojić im je predočio da se i za stogodišnjicu Mišarske bitke isto vajkala gradska vlast. Iskorak je napravljen predlogom da polovinu sredstava obezbede lekari, tako da im je to oduzimano od plate. Otvaranju spomenika, rad vajara Stanislava Granića, kod Velikog parka 1990, prisustvali su akademici Dobrica Ćosić, potonji predsednik SRJ, i Predrag Palavestra, a spomenik su osveštali vladika šabački Lavrentije i sremački Vasilije. A na simpozijumu posvećenom Lazi Lazareviću u SANU, pored pet akademnika i šest profesora univerziteta govorio je i dr Tojić, naravno kako to on oduvek čini, “iz glave” i bez papira.
- Laza Lzareević je znamenita ličnost, jer pored književnog rada gde slovi za osnivača moderne srpske psihološke pripovetke, objavio je 77 naučnih radova iz medicine. Vrlo značajnih, i to u evropskim centrima: Beču, Parizu, Berlinu. No, veoma je važna ta ljudska dimenzija, jer je on bio i gradski fizikus u Beogradu, imao svoje čeze, konje, i odlazio na lečenje pacijenta u obliužnja sela i varoši. Ali, priča o velikom čoveku sadrži i drugu priču – o mentalitetu, a njegova kuća u Hilandarskoj sedam je zapuštena i začamala, kaže pomalo razignirano dr Tojić.
Reči kao stvaralštvo
Kao dug prema stvaralaštvu i umetnosti dr Tojić gvorio je o savremenicima kao i na prigodnim kulturnim svečanostina. Na 20 izložbi predočavao je slikarski opus dosta zahtevnog Milića od Mačve, gde je pored istorijskih, civilizacijskih činjenica ukazao i na estetičke kategorije i vrednosti.
Jedna od važnijih aktivnosti dr Tojića je redovna šetnja. Kako kaže, doprinosi fizičkom i mentalnom zdravlju. Takođe, mnogo je značajno svakodnevno baviti se čitanjem, kad već ima vremena, a dnevno pročita barem po 50 strana, ponajviše klasika.
Naravno, te javne manifestacije bile su prilika za komunikaciju sa posetiocima i slušaocima, i uvek je znao da poveže delo i stvarnost, ono što krasi istinsku besedu. Tako je za povodom knjige Mladena Gvera:“Jovanka Broz-Vreme izolacije“, kada su otkazali predstavnici Ministartsva za rad i pravni zastupnik Jovanke Broz, autor zamolio, neposredno pred početak, da o knjizi govori dr Tojić. Znajući da publiku čine titoisti i antitoisti, to je otvoreno je rekao i da u knjizi nema onoga što su oni očekivali-pikanterije. U Temišvaru uspešno je povezao velike srpske delatnike: Dositeja, Jovana Steriju Popovića i Savu Tekeliju, da je to mesti odakle može da krene moderni vid srpske pismenost i prosvete. Kao državni sekretar u Ministarstvu za dijasporu govorio je u 57 gradova Evrope i Amerike. Naravno, uvek koncentrisan na činjenice i povezanost za učesnicima tih skupova. U Hamburgu ukazao je na značaj i umešnost Arsenija Čarnojevića, koji je 1690. godine, sa 70.000 Srba izbegao sa Kosova u Austriju. Ali, njegovom sposobnošću u pregovorima sa carem Leopoldom Srbi su dobili brojne privilegije, pored ostalog da imaju svoje škole i bogomolje. Na našim ljudima u inostranstvu je obaveza da domovinu nose u srcu, a da koriste pregovore, građanska i druga prava u zemlji domaćinima. U Vankuveru dr Tojić bio je na otvaranju Festivala srpskog filma, i po nekoj istorijskoj vokaciji, a istorija mu je više od hobija, susreo je počasnog konzula Petra Vladikovića. Ispostavilo se da on ima veze sa Šapcem, jer tu je bio i dom ove porodice. U Francuskoj, u Kompjenju 2008, učestvovao je u ponovnom vraćanju srpske zastave povodom 90- godišnjice primirja u Prvom svetskom ratu. U svim ovim prilikama dr Tojić čuvao je obraz, i svoj i domovine, prigodnom rečju, jer je svakom sagovorniku znao ime, prezime, funkciju, istorijski i drugi kontekst.
Važan stub za dr Tojića je i pripadanje veri i hrišćanstvu, a već 26 godina je član Upraanog odbora Šabačke eparhije, dok je pet godina bio član Upravnog odbora Patrijaršije. Za njega je hrišćanstvo duhovna i moralna vertikala, a do pojave pandemije bio je redovan na nedeljnim luturgijama u Šabačkoj crkvi.
-Penzija je socijalna a ne profesionalna kategorija. Odlaskom u penziju ispunili smo svoje radne i životne obaveze, i to je praktično treće životno doba. Time niko nije stekao pravo na beneficije. U životu je važno da sklapamo svoj mozaik, da budemo uklopljeni u zajednicu, a neki bridovi ili iskakanja u tom mozaiku nisu prihvatljiva. Imao sam svoj san, i ja sam ga ostvario, a tako bi i drugi trebalo da postupe, radeći i čineći ono što je društveno prihvatljivo.Važno je da čovek prepozna mane i vrline, da napravi gradaciju. Zla je oduvek bilo i biće, ali je mnogo važnije odupreti mu se, imati svoj trezor dobrote da delimo drugima, kaže dr Tojić.
D.Eraković