Dragi moji,
znam da je svima preko glave ove naše dnevne ludnice od politike i stranaka, vanrednih i redovnih konferencija za štampu, obraćanja tzv. analitičara i stručnjaka opšte prakse, nadležnih za sve i svašta, jednominutnih sukoba vlasti i opozicije, utorkom na Javnom servisu, koji se reklamira kao „naše pravo da znamo sve“, gostovanja lidera i stranačkih aparatčika na sebi bliskim,sve do jedne, tzv.tajkunskim medijima, učestalih predsedničkih obraćanja sa Prve, Pinka i Hepija, obračuna jednih kriminalnih ekipa sa drugima preko sudova, tužilaštava i policije, ali i stranica blatoida i sličnih TV kanala… zasviraj, pa i za pojas zadeni… Ovo stanje traje, traje, traje, i muči nas i razvlači već mesecima, godinama… Ima li mu kraja? Nema… jer to je beskrajna priča o nama, o vlastoljubivosti, podelama, interesima, sukobima, kriminalu, pravdi i nepravdi, istini i lažima…
Kako da sve ovo u nekom času nestane i konačno počnemo da živimo kao drugi, normalni ljudi, okrenuti svojim poslovima, porodicama, opštem napretku društva, rastu standarda, stvaranju demokratske tolerancije i uvažavanju drugačijeg mišljenja, unapređenju zdravstva, obrazovanja, kulture… Trebali bi da, što kažu danas ovi „sajber klinci“, odmah RESETUJEMO DRŽAVU i postavimo je na fabrička podešavanja… Samo, pitanje je kako… Jasno je da bi prvo morali da pođemo od sebe. Svako od nas pojedinačno… Da iz sebe potpuno izbacimo međusobne netrpeljivosti, agresivnost, nestrpljenje, netoleranciju za drugačije mišljenje i drugačiji pogled na svet, jednostranost i navijački ugao posmatranja stvarnosti, nerealnost… a povratimo poštovanje, moral, logičko razmišljanje, svest o pravima drugih i međusobnim različitostima, o tome da postoji granica između istine i laži, pravde i nepravde, tolerancije i jednoumne tvrdoglavosti… Kako to postići? Put kojim idemo, nije taj. Suprotan je svemu onom što bi trebalo da krasi jedno društvo vrednosti i sistem koji počiva na duhu demokratije, poštovanja i pravednosti…
Ovako, kako je danas, poubijaćemo se, od međusobnih sukoba, opšteg sarkazma, diskvalifikacija, uvreda, kleveta, neskrivenih podela i mržnje… Gde nas sve to vodi, očigledno je, nismo ni svesni. A generatori svega negativnog rade u tri smene… Proizvode zlo i plasiraju ga kao svoj vrhunski proizvod upakovan u šarenilo boja i različitost etiketa… tako primamljiv i lepljiv za vijuge…
Ako sve navedeno nismo u stanju da prepoznamo, a čini mi se da to teško ide, onda nam nema spasa…. Propašćemo, a da toga nećemo biti ni svesni… Zato je ovo pitanje, pitanje svih pitanja i svih odgovora… Jedino pravo pitanje… Kuda smo krenuli i gde nam je kraj…? Postoji li neki autoriteti u Srbiji danas, da bismo ih poslušali i krenuli pravim putem…??? Siguran sam da ih ima, ne jedan, stotine… Ali zašto ćute… Padaju mi na pamet, recimo, jedan Miodrag Zec, pa jedan Boža Prelević, pa Milo Lompar, Matija Bećković, Milan Protić… ima ih… ali, kao da ih nema… bljesnu i opet zaćute…
Sve Vas volim i pozdravljam.
