Sećanja: Branislav Sekulović, advokat
Moja advokatura, koja traje već 38 godina, donosila je, i nadam se još će, kojekakve anegdote i situacije koje bih želeo da podelim sa čitaocima, jer mi se čini da će biti interesantne većem broju ljudi.
Ono čega se sećam, zadire u same početke mog rada, i čini mi se da upravo iz tih razloga, moram da Vam ispričam, nekolicinu takvih situacija, i to baš onako kako su se dešavale.
***
Kada ste advokat, uz to početnik, živite u očekivanju da Vam neko uđe u kancelariju i obrati Vam se, ili Vas angažuje, a što bi značilo da se ponešto i zaradi… I tako, u tom čekanju stranaka, jednog dana je neko pokucao na vrata i ušao u kancelariju, držeći u ruci nekakav papir, presavijen na pola. Posle upoznavanja, čovek od svojih 70-tak godina, obratio mi se molbom da mu napišem žalbu na Presudu, koju mi je doneo da pogledam. Naravno da sam u sebi pomislio, „hvala Bogu, evo posla“, i uzeo sam presavijeni papir iz njegovih ruku i počeo da čitam tu Presudu Opštinskog suda u Šapcu. Kako sam počeo da čitam, video sam da je sud usvojio tužbeni zahtev tužioca u celosti i obavezao tuženog da mu naknadi troškove… Odmah sam upitao prisutnog, je li on tuženi koji je izgubio spor u prvom stepenu, ali mi je on rekao, da nije, da je on tužilac, i da je spor dobio. Nasmejao sam se i rekao mu ljubazno, da on nema potrebe da se žali, i da će se žaliti, siguran sam, gubitnička strana. Na moje iznenađenje, on je rekao da želi da mu napišem žalbu i naplatim je po Tarifi… “Ali kako, zašto bih pisao na nešto što ste uspeli da dobijete na sudu u potpunosti…?“.
Tada sam čuo nešto što me potpuno oborilo, naime, moja stranka je rekla: “ali advokate, niste pročitali Presudu do kraja, na kraju piše da IMAM PRAVO NA ŽALBU“… I tako, moj honorar je ostao pusta želja, a stranka je otišla iz kancelarije nezadovoljna time što nisam hteo da joj napišem žalbu… Da li mu je neko drugi, od kolega, ipak napisao, nisam nikada saznao…
***
Jednog sumornog i kišnog dana, u kancelariju je ušao jedan čovek za koga sam odmah procenio da je sa sela i kako je seo, počeo je da priča svoj problem sa prvim komšijom, sa čijeg krova se voda sliva u njegovu stranu i pravi mu bare i natapa temelje objekata. Ja sam sve njegove reči, koje su mi se činile značajnim za tužbu, upisivao na jedan papir u kojem sam zapisivao podatke o licima i činjenicama potrebnim za tužbu. I tako, kada je on završio, upitao sam ga koliko metara oluka bi trebalo da stavi komšija kao tuženi, da spreči slivanje vode u parcelu ovog mog potencijalnog tužioca. Rekao mi je oko 40 metara… Na to sam ja pitao njega, ima li on oluke na svojim objektima u međi sa tim komšijom, našta mi je on rekao da nema. Odmah sam ga upozorio da će i komšija tužiti njega i tražiti, da i on stavi oluke na svoje objekte… Očekivao sam da kaže, ako je tako, onda neću tužiti, ali ne, rekao je, „podnosi tužbu, on ima oko 40 metara, a ja imam manje, oko 25 metara“… I tužba je otišla u sud, sud je presudio da obojica postave oluke na svojim objektima, ali je trošak komšije kojeg smo tužili bio veći, za tih, oko 15 metara savijenog lima… Zaključak izvucite sami.
***
U ona najgora vremena, neki kažu da su danas, mada sam siguran da od tih ranih 90-tih, nikada nije bilo teže i gore, kada su vladali socijalisti i radikali, a ratom „u kojem Srbija nije učestvovala“ se raspadala velika Jugoslavija, počesto se dešavalo da građanin kupi od nekog lica, vozilo koje je ili kradeno, ili su mu podaci falsifikovani… I tako, dokazivala se savesnost kupca na sudu, i kada se konačno dobije pravnosnažna presuda, ide se na izvršenje, protiv države Srbije.
U ovom slučaju, Četvri opštinski sud u Beogradu, doneo je rešenje o izvršenju, a moja stranka, sudski izvršitelj i ja, posle mnogo vremena, nađemo se na nekom parkingu, tadašnjeg „Metalservisa“ u Dobanovcima, da pokušamo da uzmemo kombi vozilo. Poneli smo sve papire, rezervni akumulator za startovanje i rezervni ključ, za svaki slučaj. Uniformisani čuvar, kome smo se predstavili, odveo nas je do neke od kancelarija uprave, a onda i do vozila, i vlasnik ga je otvorio, a uskoro i startovao motor, bez ponetog akumulatora, jer je bilo očligledno da je vozilo korišćeno kao oduzeto, naravno bespravno. I taman kad smo pomislili da ćemo vozilo preuzeti, a čuvar nam potpisati Zapisnik, ovaj nam je rekao da se za sve u vezi sa vozilom, mora dobiti saglasnost direktora Mihalja Kertesa, koji je trenutno odsutan, ali će navodno doći uskoro… I tako, čekasmo mi direktora Republičke Carine, da nam lično omogući preuzimanje kombija… Čekasmo i dočekasmo. Stade BMV sedmica, crna, ogromna, vozač, do njega Mihalj Kertes i pozadi sekretarica od oko 45 leta, plavuša, tip-top sređena… Mi, sva trojica, brzo stepenicama za ovih dvoje, jer je vozač oterao BMV negde, i popesmo se na sprat, ja pokucam na vrata, jednom, dva puta, te kako se niko ne javi, usudih se da uđem unutra. Raskošan kabinet… Za stolom direktor, kome se obratih fatalnom greškom – nazvah ga gospodinom… U to vreme, nekoga nazvati gospodinom, jasno je ukazivalo da ste opozicija toj, drug – drugarica vlasti, i ja tako odmah navukoh na sebe odijum moćnika… Gleda me on, kao kroz nišan, a ja deklamujem, predstavim se, kažem ko sam, ko je službeno lice, a ko čovek sa nama…
“Imamo pravnosnažnu presudu koju izvršava izvršitelj Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, i treba da preuzmemo vozilo marke…“.
Odmah sam video da od našeg posla neće biti ništa, jer me sačekalo oštro i odsečno:
„Ne može, ja nedam“…
Ja u šoku, ali se brzo priberem, pa opet, malo detaljnije, navedem da je g. Karapandža, sudski službenik, da imamo sva potrebna rešenja i saglasnosti, i tako dalje, i tako dalje… Ništa. Ćuti moćnik i gleda kroz nas kao kroz prozor, namerno nas tim pogledom vređajući i smeštajući nas u neki budžak bede i ništavosti… Ali, moja crnogorska drčnost i ponos, progovori iz mene, baš onako drsko… ali, Bogami, i vrlo, vrlo uvredljivo…
“Ja sam gospodine Mihalje Kertesu, pravnik, advokat, a Vi socijalni radnik, ne razumete Vi ovo što Vam ja govorim, jer država pleni od Vas ovo vozilo“…
Pa nastavim i dalje:
“Ja gospodine (naglašeno) Kertes, ne govorim Vašim maternjim jezikom, pa me Vi izgleda ne razumete, jer mi ćemo kombi danas uzeti, hteli Vi to da nam potpišete ili ne…“
Na mene se sručila lavina.
„Marš, marš, napolje, napolje… zvaću obezbeđenje“…
Napirlitana sekretarica, pogledom ispod trepavica, isprati naš izlazak i moje zalupljivanje vratima, od čega otpade 5 kila maltera… a ja se opet, okuražen adrenalinom, povratim, i sada njoj kažem:
“Zna li Vaš muž gospođo, sa kakvim balvanom provodite radno vreme…?
I opet zalupim vrata.
Kao vetar sletimo stepenicama, brže-bolje sa sprata, njih dvojicu pošaljem na kapiju, gde je rampa, a ja uzmem ključeve, uletim u kombi, upalim motor i zaletim se, pa kroz spuštenu rampu i pored zbunjenog i naoružanog čuvara, izađem vozilom na ulicu… Odlete plastična rampa, a ja za volanom, pozovem ovu dvojicu da brzo uđu u kombi… Pravac u Stanicu policije u Dobanovcima… da se prijavim, pre nego drug direktor to uradi… Tamo nas primi komandir, i kada sam mu ispračao šta smo uradili, on nam reče:
“Svaka Vam čast, vodim Vas na piće“…
Doskoro je taj kombi bio u funkciji… a možda je i još uvek, kvalitetna je to marka, ponajbolja, ali ga danas ne viđam na ulicama mog grada. Za druga direktora, posle pada sa vlasti, bilo je i zatvora, i to zbog zloupotrebe službenog položaja i učešća u švercu duvana… Nekoliko godina…
Nadam se da su vam, svima vama koji ste ove pričice pročitali do kraja, ova moja sećanja interesantna, pa ukoliko to zaista bude tako, mogu samo da obećam:
