Piše: Branislav Sekulović, advokat
Kako sam počeo da Vas zasipam ovim mojim sećanjima, za koja mnogi kažu da su im interesantna, a verovatno je da ima i onih drugih, počeo sam da u glavi premećem mnoštvo događaja, koji su mi negde u dubini ostali i koje bi trebalo sačuvati, kao vredne, u nekom pisanom obliku.
Upravo sam se setio nečega što je, za današnje vreme, praktično, potpuno neverovatno. Evo o čemu se radi.
U nekim počecima devedesetih godina, počesto sam imao za svog klijenta mog velikog i dragog prijatelja Predraga VIDOVIĆA, šabačku, i ne samo šabačku, muzičku legendu, ali i vrsnog i priznatog dugogodišnjeg ugostitelja. On je u tim nekim godinama, imao spor oko međe dve parcele, njegove i komšijske. Samo po sebi, ništa neobično, ali prilično stresno… Prvostepeni sud je doneo Presudu, kojom je negativno odlučio, praktično protiv, i na štetu moje stranke.
U zakonskom roku, predao sam žalbu, po kojoj je trebalo da odlučuje Okružni sud u Šapcu. Tadašnje drugostepeno Veće Okružnog suda u Šapcu je bilo Akademija pravnih nauka, naročito iz oblasti građanskog prava. Pravi eksperti svog posla. U Veću su bili, između ostalih, trojica vrsnih sudija, Vukašin STANIŠIĆ, Vlastimir MATIĆ i Kosta PEJČINOVIĆ. O njima kao sudijama, i dan-danas, mogu se među advokatima, naročito nama starijima, čuti žalopojke za tim vremenima, kada su oni delili pravdu i sudili, upravo onak, o kako je to nalagala primena Zakona…
Elem, kako sam oduvek voleo da pratim svoje žalbe, da se raspitujem i gledam kod kojih sudija se nalaze, i ko će po njima odlučivati, tako sam jednog dana otišao do Pisarnice Okružnog suda u Šapcu, i onako uzgred, jer mi to nije bilo primarno tog trenutka, priupitao sam šefa pisarnice, divnu, poslovnu, šarmantnu i po svemu izuzetnu, gospođu Radu Simić, da li je iznošen na Veće, radi odlučivanja, predmet, čiji sam ožalbeni broj već imao. Ona je odmah pogledala, i rekla mi je, da je predmet odlučen, mada nije znala kako, i da se nalazi u pripremi za izradu, kucanje odluke, jer je sednica Veća već bila. Pitao sam, ko je sudija izvestilac, i saznao da je to, sada pokojni Vukašin STANIŠIĆ, sudija sa reputacijom najboljeg, među svim, inače odličnim sudijama.
Brzo sam stepenicama sišao na sprat niže, i pokucao na vrata sudije STANIŠIĆA. Kako sam i privatno poznavao kolegu i njegovu porodicu, i kako su se moji roditelji, naročito pokojni otac, izuzetno poštovali, započeo sam priču o tom predmetu, i pitao ga da li su već odlučili po mojoj žalbi.
Ljubazan i autoritativan, kakav je bio, izvadio je svoju internu svesku i ubrzo našao da je odluka doneta, da je moja žalba odbijena i prvostepena Presuda u svemu potvrđena.
Bio sam šokiran. Nisam mogao da verujem. Pitao sam ga, da li su dobro istumačili žalbu i spise, izvedene dokaze, i sve što prati jedan predmet, i on mi je rekao da su tako izvećali, Vlasta MATIĆ, Kosta Pejčinović i on… Ne znam kako mi je palo na pamet, ali eto, možda sam bio i drzak i pomalo agresivan, mada sam to pokušavao da sakrijem, jer sam bio razočaran, i u neverici, ali sam skupio snagu da ga zamolim sledeće: “Ja sam spreman da Vas svu trojicu odvezem na lice mesta, nije to daleko, da pogledate ono o čemu ste sudili i presudili, pa ako kažete da nisam u pravu, neka tako bude, ali ako se ispostavi drugačije, molio bih Vas da ponovo otvorite Sednicu Veća“…
Vukašin, koga su svi prijatelji zvali Vule, bez razmišljanja je pozvao telefonom ostalu dvojicu sudija, obukli su svoje kapute i ubrzo smo svi zajedno bili na licu mesta. Ja sam ostao na oko 100-nak metara dalje, kako bih im prepustio da međusobno mogu da se dogovore o tome šta vide i kako treba da odluče… Posle 5-10 minuta, dali su mi rukom znak da mogu da odem, jer su, shvatio sam, odlučili da se vrate peške do zgrade suda…
Ja sam autom došao do iza suda, na parking, izašao iz vozila i oni su ubrzo stigli. Prvi mi se obratio Vlastimir Matić Lale, rekavši mi: „potpuno si u pravu, pogrešili smo, ispravićemo sve, staviti van snage našu odluku i odlučiti po tvojoj žalbi ponovo“…
Ja ni danas ne mogu da opišem radost koja me je nakon tog saznanja, uhvatila… Bio sam presrećan. Ne samo zbog toga što će moja žalba dovesti do toga da se ispravi nepravda, već zbog toga, što sam upravo, upoznao na delu, ljudske i profesionalne veličine, sudije bez sujete, skromne i poštene, časne i iskrene…
Sve ostalo, nema potrebe da Vam dalje navodim. Žalba je usvojena, Presuda Opštinskog suda u Šapcu je PREINAČENA i pravda je pobedila…
Da li se ovako nešto, može i danas desiti? Ni slučajno. Ni u snovima.
Ovim tekstom, samo izražavam svoje veliko divljenje i poštovanje imenovanim sudijama, sa željom da im se i dalje divimo i poštujemo ih, jer su to svojim radom, u potpunosti zaslužili, da otrgnem od zaborava trag koji su ostavili u srpskom, a naročito šabačkom pravosuđu.
NASTAVIĆE SE…
