Piše: Branislav Sekulovič, advokat
Kada sam već počeo, da u ovim svojim sećanjima,pominjem neke od svojih kolega, moram da Vam ispričam i jednu anegdotu, koja je mogla da me košta advokatske karijere, još negde na samom početku… a u svemu, zapravo nisam bio jedini…
Dakle, kako sam pod istim krovom, stare i trošne kuće u Karađorđevoj, delio svoju kancelariju sa mojim drugom iz Gimnazije, sa fakulteta i uopšte, advokatom Živojinom VULETIĆEM, tako smo delili i poslove, ako je to dozvoljavalo…
I tako, jedne večeri, bila je jesen, nas dvojica smo sedeli u mojoj kancelariji i lako je moguće da smo igrali tzv.ekserbol (stoni fudbal koji se igra na drvenoj ploči, gde su igrači bili od ukucanih eksera, sa „dresovima“ izolacije od žice, a lopta je bila metalni kliker od kuglagera)… U jednom trenutku, pojavilo se dvoje sredovečnih ljudi na vratima, i ušli su u kancelariju. Rekli su da su oni muž i žena, koji bi da se razvedu po sporazumu, da oboje rade u Nemačkoj i da su imali poslednje prebivalište u Šapcu, da nemaju dece i da im je jeftinije da se razvedu u Šapcu, gde ostaju još koji dan… pa ako može, da to bude brzo…
Ja i kolega Vuletić smo odmah rekli, da sve to može, i ja sam odmah izvadio svoje blanko punomoćje, a Žoja je doneo svoje. Meni se potpisala žena, a njemu muž. Blanko su se oboje potpisali i na 3 papira na kojima je trebalo da se otkuca, naravno, tada mehaničkom pisaćom mašinom, Predlog za sporazumni razvod braka.
Njih dvoje su delovali zadovoljno, pitali su koliko će sve to koštati i mi smo onako, kao po dogovoru rekli, da će to biti 2.000 nemačkih maraka. Muž je odmah posegao za novčanik, i dve najružne nemačke novčanice, su završile kod nas dvojice, koji samo što nismo trljali ruke od zadovoljstva… Posrećilo nam se i to iznenada, bez najave…
Još to veče je bio urađen Predlog, i sutradan je predat u tadašnji Okružni sud u Šapcu, gde se tado sudilo za razvode braka…
Odmah sam pozvao sudiju, koji je postupao u tim porodičnim predmetima, i zamolio ga da nam učini, i preko uobičajenog postupka pozivanja, zakaže raspravu za odmah… Kako sam svoj pripravnički staž odradio upravo u tom sudu, u kojem je i moj otac radio od 1994.g. sve je prošlo lagano. Ja i kolega smo otišli u Okružni sud, i za pet minuta je sve bilo gotovo, brak razveden, a mi dobili i Presudu o tome… još se i prava na žalbu odrekli…. Naravno, odmah potom, pozvali smo stranke, uručili im po primerak Presude, a za efikasnost,dobili po flašu viskija… skupocenog….
Kako su prolazili dani, na ovaj „uspešan razvod“ smo obojica i zaboravili, sve dok jednog dana, pre podne, nije zazvonio telefon i na drugom kraju veze se nalazio predsednik Okružnog suda u Šapcu, sada pokojni Andrija Simić… Glasom punim autoriteta, ali i ljutnje, rekao mi je, da se nas dvojica stvorimo kod njega, u kancelariji predsednika, u roku od 10 minuta, ne rekavši nam o čemu se radilo i zašto nas je zvao.
Praktično smo otrčali do prizemlja suda, i uleteli zadihani unutra. Predsednik nam je, ipak,smirenim glasom, rekao da smo mi napravili čudo…da smo razveli dvoje ljudi, a da žena u tom postupku nije učestvovala, da ona nikoga nije ovlastila i da je žena koja je meni potpisala punomoćje, bila partnerka, ljubavnica njenog muža, da ona neće da se razvede i tako dalje, i tako dalje… Tu ženu, pravu suprugu, je srećom, zastupao kolega, na žalost rano preminuli doajen šabačke advokature, Budimir Pavlović… Znali smo obojica da ćemo se nekako izvući, bez posledica.
Predsednik suda nam je tada rekao, da smo se ovog puta izvukli bez ikakve prijave, pa i one našoj Komori, jer smo uzeli punomoćje, a da nismo proverili lične podatke za stranke, iz lične karte ili pasoša… Moja pogreška je bila očigledna… skoro pa fatalna… Srećom, kolega Vuletić je sva moja objašnjenja potvrđivao, jer se sve baš tako i odigralo…
Finale je bilo sledeće: ta naša Presuda je poništena, sud je kasnije razveo tih dvoje ljudi, koji su realno bili u braku, i stvar se lepo završila… Ali, od tog slučaja, svakome ko je ušao u kancelariju, makar ga znao „sto godina“ tražio sam, i još uvek to radim: „ličnu kartu na uvid, ili pasoš… pa radimo dalje… “Koga su zmije ujedale, od guštera se plaši…“
I da, na kraju, novac je ostao kod nas, a viski smo popili, u zdravlju i veselju…
Ovo je uspomena na nezaboravnog Andriju Simića, čoveka kome mnogo toga dugujem, pa onda, na najšarmantnijeg sudiju, meni posebno dragog, Vlastimira Matića Lala, i buntovnog, nepredvidivog i poštovanog znalca, mog kolegu, advokata Budu Pavlovića…
NASTAVIĆE SE
