Advokat Branislav Sekulović – Sećanje (drugi deo)
Pošto je prvi deo mojih sećanja iz advokatskog posla, naišao na lep prijem i sudeći po broju poziva i poruka, ali i pregleda na sajtu „Podrinskih“, svideo se čitaocima, to ispunjavam obećanje koje sam dao, pa evo nastavljam:
Negde sa početkom višestranačja u Srbiji, dakle 1990.g.ili 1991.g. doneta je nekakva Odluka, ili Preporuka, da se sa zidova svih javnih ustanova, pa i sudova, mogu da skinu slike Josipa Broza Tita-višestrukog narodnog heroja, doživotnog predsednika SFRJ i najvećeg sina naših naroda i narodnosti, ljubičice bele…
Bilo je tih slika svugde, u svakoj sudnici, stajale su iznad glava sudija, mahom crno-bele, u odelu, belom, sivom ili crnom, velikog formata, u drvenim masivnim ramovima… postojale su i one u maršalskoj uniformi, a bilo je i novijih varijanti, u boji, u staklenim ramovima…
I tako, kako to već zna da se namesti, dođoh jednog ponedeljka, ranog jutra u sud u Vladimircima, i sedoh pre osam sati na klupu da sačekam, da me sud prozove. Ne dade mi đavo mira i pokucam na vrata velike sudnice, na kraju hodnika levo, pa kako se niko ne odazva, uđoh u sudnicu… Odluka je doneta, skokom na sudijski sto, i onda lako skinem ogromnog Tita u teškom, rezbarenom ramu žute boje. Crno beli drug Josip Broz, u belom, letnjem odelu, okačen na poveći klin, nasmešen i nekako gospostven, sa topusom među prstima… Brzo ga tresnem ispod mesta gde je visila ta slika, razbije se staklo, polomi ram, a i slika nekako pocepa baš preko kravate… Tresak je bio kratkotrajan… Usput, nakrivim onaj ekser, pa brzo napolje, opet u hodnik… na klupu uz vrata sudnice. Nastavljam da čekam, sa blaženim izrazom na licu… Nisam ga voleo. Uvek sam bio za Kralja i Krunu, jer me je mamina majka, moja baka, baš tako instruisala i usmeravala…
Nedugo potom, pojavi se sudija, za njim i zapisničarka, uđoše u sudnicu i odmah potom, nastaše jauci, kuknjava, nešto između grlenog urlanja i niskofrekventnog piska… Otvoriše se vrata, naglo, i na njima se pojavi sudija, izbeči se u mene, i optuži me odmah, da sam ja skinuo i polomio druga Tita, tako baš reče… Pomislio sam, „eh da jesam, ali nisam“, a kako sam sebe spremio da ću za nepočinstvo odgovarati, ja sam smireno rekao, da nemam pojma o čemu govori, ali da sam čuo da je pre par minuta nešto tresnulo i kao da se razbilo… Reči koje su mi upućene, nisu bile nimalo prijatne, pa sam shvatio, da će uskoro kordon policije doći da me vodi, sve sa bukagijama i lisicama, možda ću i Golog Otoka dopasti…
I tako, ode sudija u kancelariju, odakle se moglo telefonirati, i za minut ili dva, jer se policijska stanica nalazila preko puta suda, uđe policajac, i samo mi reče da pođem sa njim. Rekoh da ne mogu, jer imam suđenje, te da ne smem da izostanem… On mi reče, da kad to završim, pređem kod njega da mu dam izjavu… Suđenje se nije održalo, odloženo je, jer je sudija bio strašno ljut i uzbuđen, možda je video sebe pred nekim strašnim sudom Partije, ko će ga znati…
Suđenje se odloži i ja sa svojom akt tašnom, pređem kod komandira stanice policije, odmah ugledam prizor, da čovek sedi ispod Titove slike, i bez reči mi odmah reče: „iako nisi, znam da jesi, i neka si, trebalo je i pre…“. Ja se nasmejah, i rekoh mu „da ja potpišem neku izjavu, da je Tito od tereta polomio klin o kojem je visio, a onda, da on pođe u VC i omogući mi da ukloim i tu njegovu sliku…“
Ja sam o tome šta sam uradio, naravno ćutao, sve dok nije došlo vreme da se o Titu i tom vremenu može slobodno pričati i govoriti. Tih 90-tih se o njemu baš loše govorilo, ali tako je to bilo vreme, njegovo je baš drugo trajalo, pa se ljudi osokolili desetak godina posle smrti…
Da li bih danas isto uradio, sa bilo čijom slikom u sudu? Naravno da bih, samo me muče leđa, pa mi nije lako da se popnem na sto i dohvatim ram sa zida…
NASTAVIĆE SE…
