Pre neki dan sam sreo Bojana, meni posebno dragog momka, koji sada ima više od 35 godina, a koga sam upoznao kada je bio sasvim mali, baš, baš mali. Ponosan sam na njega i njegove životne uspehe, ne samo kao supruga i oca dvoje dece, već i kao dobrog preduzetnika, izuzetno vrednog, poštenog i cenjenog mladog čoveka.
Kako sam upoznao mog Bojana? Radilo se o tome da su se njegovi roditelji razveli i on i sestra su po toj Presudi pripali majci, koja je tada živela negde u Sremu, sa svojim roditeljima. Bojanova sestra je već bila sa majkom, ali je Bojan ostao sa ocem, dedom i babom u svom selu, nedaleko od Šapca.
Onda je jednog dana, njegova majka podnela Predlog za izvršenje, po kojem je otac trebao da preda Bojana u izvršnom postupku, preko sudskih izvršitelja, svojoj majci, kojoj je bio i dodeljen. Kako je postupak počeo da teče donošenjem Rešenja o izvršenju, na veliku inicijativu dede i babe, podnosio sam Prigovore, tražio odlaganje izvršenja, pokušavao na svaki način da osujetim to izvršenje i proizvedem to da mali Bojan, dete od 2-3 godine, nekim čudom, ostane sa ocem, ali prevashodno sa dedom i babom, koji se nikako nisu mirili sa tim da im unuk ode iz kuće.
I tako, pritisnut sa svih strana,a naročito od majke i njenog punomoćnika, sudski izvršitelj, divni i gospodstveni, neponovljivi sudski izvršitelj, sada, na žalost pokojni, Momčilo Moša ORAVEC, zakaže sprovođenje izvršenja oduzimanjem malog Bojana, iz kuće u kojoj se rodio, i počeo da odrasta uz dedu, babu i oca… Nekako sam uspeo da saznam dan i vreme prvog pokušaja, sprovođenja tog postupka egzekucije, pa sam javio Bojanovom dedi i zamolio ga da sklone Bojana, negde kod komšija, sa izgovorom da ga je otac odveo kod lekara u Šabac. Potrefilo se da je mali Bojan zaista nešto bio bolestan, i taj pokušaj je prošao kako je prošao, dete je ostalo kod dede i babe i svog oca.
Ali, sve se ubrzo ponovilo. Zakazan je dan i sat predaje deteta u prisustvu sudskog izvršitelja, i čini mi se, radnika Centra za socijalni rad. Nekako sam saznao za sve to i brzo sam otišao do sela u kojem je „predmet izvršenja“, maleni Bojan živeo… Dogovorili smo se da Bojana dovedu nešto ranije, tog dana, do mene u kancelariju i da tu provede dan, dok se pokušaj izvršenja ne okonča. Rečeno i dogovoreno je izvršeno. Deda i baba su doveli Bojana u kancelariju, u ranim jutarnjim satima, a kod kuće u selu, niko nije ostao, pa su se sudski izvršitelj i radnik Centra za socijalni rad vratili u Šabac, neobavljenog zadatka.
Mali Bojan je praktično bio sakriven u mojoj kancelariji, i kako sam ja odlazio u sud, u jednom momentu sam sreo Mošu ORAVECA i pitao ga šta je bilo na izvršenju, da bi mi on rekao da su se vratili, jer dete nije bilo u kući, tačnije, nisu nikoga tamo zatekli. Nisam mu ništa rekao, ali sam pomislio da će to izvršenje biti mučno i da će se otezati i nadalje, do ko zna kada…
Međutim, kako to obično biva, život je Bojanovu majku odveo u Italiju, gde se zaposlila i ostala da živi, a Bojan je, na veliku radost i ushićenje dede i babe, kao i svog oca, ostao da živi sa njima u selu… Njegova majka je odustala od sprovođenja izvršenja i postupak se obustavio…
Sudskom izvršitelju, Moši Oravecu, sam se posle izvesnog vremena poverio, i rekao mu kako smo krili Bojana u mojoj advokatskoj kancelariji, da ga sud ne oduzme i ne preda majci… Nije se ljutio, naprotiv, razumeo je sve, i koliko se sećam, rekao mi je da sam uradio pravu stvar… Momčilo je bio ljudina… video je kolika je ljubav dede i babe prema unuku, i shvatio je da bi oduzimanje deteta od njih i oca bio zločin… Siguran sam da je to shvatila i Bojanova majka.
Kada se danas sretnem sa Bojanom, uvek se rado prisetimo tog detalja, koji je, sasvim sam siguran, odigrao najznačajniju ulogu u njegovom procesu odrastanja i činjenici da je postao odličan čovek… Na moju veliku diku i ponos…
Eto potvrde, kako nekada život može da nagradi neko advokatsko „nepočinstvo“, koje je zapravo bilo Božija volja… ispostaviće se da je to, u Bojanovom slučaju, baš tako bilo.
NASTAVIĆE SE…
