Negde, pre više od 30 godina, nađoh se u sudnici u Bogatiću, u funkciji branioca jednog momka romske nacionalnosti, iz Klenja, prvog sela uz Bogatić, ka Badovincima. Odgovarao je za krađu i to onu tešku, obijanjem i uzimanjem nekih tada aktuelnih stvari: kasetofona i video rikordera. Žrtva je bio momak istog prezimena, ali, kako to samo situacija nametne, veoma, veoma sličnog imena.
I tako, u sudnici, velikoj po dužini, ali uskoj, postojala je samo leva strana, posmatrano iz ugla sudije. Na toj strani, sedeo je prvo, moj kolega, sada na žalost pokojni Ilija RADULOVIĆ, veliko advokatsko ime, možda i najveće u ovim vremenima koje ja pamtim, i sa kojim sam imao čast da počesto delim advokatski posao, ja do njega, a do mene je bila tužiteljka, sada, takođe pokojna, divna koleginica.
I tako, suđenje teče svojim tokom, sudija je praktično izveo sve dokaze, saslušao sva lica, i došli smo do završnih reči. Tužiteljka je rekla da smatra da je izvedenim dokazima potvrđeno da je okrivljeni kriv i predložila da ga sud oglasi krivim, i kazni po zakonu… Kolega Radulović, koji je u to vreme bio i potpredsednik najveće opozicione stranke u državi, kako sam primetio, pisao je sve vreme nešto na svojim spisima, moguće neki svoj govor na mitingu, kojih je tada bilo… ali kada je dobio reč, kao punomoćnik pokradenog, oštećenog, ustao je i onako rečito, gospodstveno i nadahnuto, izgovorio nešto što je izgledalo baš ovako: „od kada je maleno selo Klenje u najlepšoj Božijoj bašti, nazvanoj Mačva, naseljeno Romima, boljeg i poštenijeg čoveka od B.K. nije bilo. On potiče iz jedne primerne romske porodice, koja živi isključivo od svog rada, gde se sin ugledao na oca, koji je oličenje poštenja i jedan od najuglednijih Roma u tim krajevima…“
Sudija je pokušavao da prekine kolegu, koji je očigledno je bilo, iz navike da je branilac u postupcima, davao završnu reč misleći da on brani, onoga kojeg sam ja branio, a on trebalo da napada… veličajući njegove vrline i poreklo, istovremeno ističući poštenje, a samim tim, negirajući krivicu… Bezuspešno… Kolega je branio mog branjenika, ja i koleginica tužiteljka smo se gledali, a sudija zajapureno pokušavao da ga prekine… Uspeo je u jednom trenutku… “Kolega Raduloviću, Vi zastupate oštećenog, a ne branite okrivljenog….“
Tada je usledilo nešto zbog čega je suđenje uskoro prekinuto, i nikada nije nastavljeno. Naime, kolega Radulović je, istim žarom i sa puno autoriteta izgovorio: “da selo Klenje, od kako je naseljeno Romima, u toj Mačvi, Božijoj bašti, nije očima videlo većeg kriminalca i lopova od B.K, od koga cela Mačva zazire jer je sklon da obije kuću, pohara sve i svakoga“…
Nastao je opšti smeh, zacenjivanje i sve je to trajalo nekoliko minuta, bez nagoveštaja smirivanja… Smejao se i kolega Radulović, svestan situacije… Sudija je prekinuo suđenje i rekao da je okrivljeni oglašen krivim i izrekao mu je uslovnu osudu…
Ova priča, kao anegdota, traje već desetinama godina, i nije jedina u kojoj je, uz mene, akter bio i kolega Radulović… Posvećujem je sećanju na njega i na divne trenutke koje smo delili po sudnicama, mahom braneći ljude, sa manje ili više uspeha… ali uvek, svim žarom i sa puno emocija… svakim atomom znanja, i to, kada je u pitanju Ilija Radulović, ne samo pravničkog… Njemu dugujem puno toga, a svakako mu odužujem i ovim svojim sećanjem na njega i naše dugogodišnje advokatsko vojevanje…
NASTAVIĆE SE…
