(o vremenu koje ne teče, već se slaže)
Ne živimo vreme onako kako živimo prostor. Prostor nas okružuje, vreme nas prolazi. Ili bar tako volimo da kažemo. A ipak, čim pokušamo da objasnimo šta nam se dogodilo, šta je trajalo, šta je bilo pre, a šta posle, mi ne posežemo za satom, već za pričom. Vreme se, u tom trenutku, više ne meri. Ono se strukturiše.
Nije slučajno što se strip sa naslova zove Čovek koji je pripovedao priče. Ne „čovek koji je živeo“, ne „čovek kome se svašta dogodilo“, već onaj koji je pričao. Jer čovek postaje vremensko biće tek onda kada počne da pripoveda. Do tada postoje samo događaji. Sa pričom počinje istorija.
Psihologija nas poslednjih decenija uporno uči da vreme doživljavamo. Ali, kako pokazuje i Gilden, mi vreme u strogom smislu ne osećamo duže od nekoliko sekundi. Posle toga, ne postoji „protok“ koji teče kroz svest. Postoji prekid. Praznina. A tek onda naknadno slaganje. Upravo tu na scenu stupa priča.
Pričati priču znači uraditi nešto vrlo precizno: odvojiti početak od sredine, sredinu od kraja, važno od sporednog, uzrok od posledice. Drugim rečima, priča ne opisuje vreme, ona ga stvara. Ne fizičko vreme, već ljudsko: vreme koje ima smisao, težinu i pravac.
Zato na koricama ne vidimo čoveka koji meri vreme, već onoga koji piše. Oko njega je svet fragmenata, čudovišta, simbola, neusklađenih elemenata… Baš kao što je i iskustvo bez priče: haotično, nepovezano, istovremeno. Tek pisanjem, tek pripovedanjem, taj svet postaje redosled, a redosled postaje prošlost.
Priče ne služe da bi se vreme „ubilo“, kako se ponekad kaže. One služe da se vreme održi na okupu. Da se raspad iskustva pretvori u celinu koja se može pamtiti, razumeti i preneti. Čovek koji pripoveda priče nije bekstvo od stvarnosti. On je njen arhitekta.
I možda je upravo tu ključna stvar: vreme ne teče kroz nas kao reka. Ono se iznova sklapa svaki put kada kažemo „bilo je jednom“, „sećam se kad“, ili „tada sam shvatio“. Vreme nije ono što nam se događa. Vreme je ono što uspemo da ispričamo. Zato čovek koji pripoveda priče nije samo hroničar. On je, bez velike patetike, onaj koji daje oblik vremenu.
Jovica Radović
