Rijaliti Srbija
E, neka smo vala i to dočekali. Gospodar Vučić je (konačno) izgubio jednu političku bitku, prvu za svog vakta. Građani koji su dve subote za redom protestovali blokirajući međunarodne saobraćajnice protiv dva, navrat-nanos, doneta zakona – o eksproprijaciji i referendumu a od strane jednoumne naprednjačke Skupštine, odneli su malu ali vrednu pobedu ili „pobedu“. Jedan od organizatora demonstracija, ispred pokreta Kreni-promeni, (sveti) Savo Manojlović najavio je čak i proslavu pobede na ulicama glavnog nam grada(od čega je sa naknadnom pameću odustao) i obustavu blokada jer su svi zahtevi, navodno, ispunjeni pa je prestao razlog za daljim protestima a i čovek je dao reč. Vo se drži za rogove a… Principijelno i politički korektno, jebo te. Sudeći prema društvenim mrežama na kojima su „protestanti“ uglavnom redovni učesnici i konzumenti (i prema okupljanjima na starom mestu u prošlu subotu) nije se baš primila ta žvaka za seljaka o razlozima za prestanak akcija građanske neposlušnosti jer je glavni cilj protesta i „događanja naroda“ bio i ostao – odlazak Rio Tinta i sličnih zločinačkih firmi iz Srbije, milom ili silom. Zakon o zabrani rudarenja litijuma u našoj zemlji koji bi doneo reprezentativni parlament bio bi to „milo“ rešenje. O onom drugom, o tom-po tom. Takođe, opravdana je bojazan velikog dela javnosti da Vučić ovom svojom iznuđenom darežljivošću (kozmetičke promene zakona o referendumu i povlačenje zakona o eksproprijaciji) samo kupuje vreme do izbora. A posle izbora, ako ih on dobije, pa… samo je nebo granica. Zato stavite prst na čelo i upitajte se: čija je ovo pobeda? Naša? Vučićeva? Rio Tinta? Save Manojlovića? Ekoloških ustanika-50 nijansi zelene? Proglašenje za pobedu nečeg što i nije bila poenta izlaska respektabilnog broja ljudi na ulice nije baš naročito pametno. Nije nezadovoljstvo aktuelnim lošim zakonskim rešenjima nelegalnih poslanika u Narodnoj skupštini (ima toga i previše) nateralo ljude da se bez straha nađu licem u lice sa bahatom policijom i krimosima u službi partije (SNS) i bratije, već ogorčenje zbog opšte situacije u državi i društvu : nedostatak demokratije, ljudskih prava, medijskih sloboda, neopevana korupcija i kriminal koji razaraju osnovne vrednosti i naravno kao šlag na torti – ekološka katastrofa u najavi sa Rio Tintom kao simbolom te galopirajuće propasti. Ovo što se postiglo dvosubotnjim protestima i Vućićev korak u nazad moglo bi se predstaviti sportskim rečnikom, najrazumljivijim širokim narodnim masama, zamišljajući jednu realnu situaciju na fudbalskom terenu jer svi smo, zar ne, nogometni stručnjaci. Dakle, jedan tim koji je tokom većeg dela utakmice bio u podređenom položaju od strane jačeg protivnika, iznenada dobija šansu da izvede slobodan udarac sa ivice šesnaesterca rivala. To je izmena zakona o referendumu i vraćanje zakona o eksproprijaciji na fabrička podešavanja, ta lopta na liniji kaznenog prostora naprednjačkog tima. Ali, cilj igre nije taj ni bilo koji drugi slobodan ili indirektan udarac, aut i korner, već postizanje gola! Kad se dadne gol i kad se to upiše na semafor onda je pobeda moguća. Svi oni, kao (sveti) Savo Manojlović i njegovi istomišljenici, koji u ovom trenutku proglašavaju nekakvu pobedu promašuju smisao i cilj igre. Ona gorepomenuta lopta nameštena za slobodan udarac nadomak gola koji brani Aleksandar Vučić tek treba da bude šutnuta a onda bumo vidli može li to biti zgoditak ili ne. Ishod zavisi i od šutera i od golmana. Sudija će dati znak da se „slobodnjak“ izvede 3. aprila 2022. godine. a dotle treba se spremiti za raznorazne scenarije. Ako se postigne gol, ako golman odbrani, ako bude stativa, ako lopta ode u publiku… A ovo što imamo ovih dana je u najboljem slučaju solidna šansa da ga i oni s druge strane Vrhovnog Vratara i njegove lopovske ekipe „metnu u čerenac“. Zato samo polako, nema potrebe za nerealnim optimizmom. Protesti na ulicama slobodnih građana je već velika muka režimu nenaviklom da mu se bilo ko suprostavi, naročito u tolikom broju i sa takvom upornošću i jedinstvom. Mnoge poznate i u narodu omiljene ličnosti stale su na barikade, podrška iz sveta od uticajnih centara moći je sve prisutnija, čak i iz samih naprednjačkih redova čuju se glasovi koji proteste za zdravu životnu sredinu i vekovna ognjišta podržavaju bez obzira na zvaničan stav svoje partije. Vučić je uzdrman ali i dalje vrlo, vrlo, opasan. Ipak je on po vokaciji radikal i to onaj ortodoksni (Šešeljevi su to geni!) i od njega se može očekivati sve najgore u cilju opstanka na vlasti. Zato je na ovoj drugoj strani važno da shvati odgovornost za buduće poteze, da se energija konačno probuđenih stanovnika zemlje Srbije ne troši uludo i ne rasipa na gluposti kao što su preganjanja oko toga ko je i koliko zaslužan za ovu malu pobedu, pobedicu takoreći, ko će biti lider opozicije, u koliko kolona da se izađe na izbore, da li su građanski protesti i politički i zašto jesu i tome slično. Političke organizacije (partije, stranke) prave opozicije moraju u jednom trenutku da nezadovoljstvo građana uobliče u politički program koji će predstaviti budućim biračima na izborima i kojim će se suprostaviti vladajućoj bandi a građani i građanke moraju da shvate da je borba za vazduh, vodu, zemlju politika u pravom smislu te reči i da ne beže od toga jer tako prepuštaju teren svega bitnog za život, zdravlje, slobodu ološu da tu radi šta mu je volja. Politika može da bude kao i boks plemenita veština ako se njome bave dobri i plemeniti ljudi (pozdrav za Crnog, šabačku „zlatnu levicu“) a da to što se ovde politikom bavi fukara koja vlada decenijama sa naglaskom na poslednjih deset godina kao da ima monopol na tu delatnost dok svi drugi treba da je se stide i zaobilaze u širokom luku, je nenormalnost koja je normalna samo u nedemokratskoj zemlji Srbiji. I tome mora jednom doći kraj. Ako se najbolji ne budu bavili stvarima od javnog interesa (a to je politika u izvornom značenju) onda će to da rade najgori. Vidimo kako to izgleda u našem slučaju na delu. I definitivno sa protestima se ne sme prestati. Treba menjati formu, načine i taktiku ali ne sme biti ni popuštanja ni opuštanja. Kula od slonovače naprednjačke bagre je zaljuljana a da li će se i kada srušiti pokazaće dani pred nama. A dotle, sasvim je u redu da budete zapitani o svemu što vam je važno i što vas se tiče, da sumnjate i ne verujete bespogovorno nikome ali i da ne gubite nadu da su promene na bolje moguće. Ako smo mi ta promena. Uz sve dileme pa i one trivijalne, banalne čak i (možda) smešne kao u onoj reklami za napolitanke: Prelivene? Neprelivene? Na pola prelivene? Na pola neprelivene? Do aprila iduće godine vrlo verovatno kašće (kazaće) nam se samo.
Piše: Dragan Karalazić