Prošle su četiri godine od kada su na šabačkom mostu, mestu gde su građani mirno protestovali protiv otvaranja rudnika litijuma u Jadru, dogodili prizori koji su se duboko urezali u kolektivno sećanje Šapčana: ljudi s motkama i čekićima koji nasrću na demonstrante, haos pod točkovima građevinske mašine, krikovi, jurnjava, strah. Javnost je tada, gotovo jednoglasno, postavljala pitanje: Ko stoji iza napada i hoće li institucije reagovati?
Danas, posle četiri pune godine, odgovora i dalje nema. I to je činjenica koja možda zabrinjava više od samog događaja.
Kada istrage nema, poruka postoji
Policija i tužilaštvo, i pored brojnih snimaka, izjava očevidaca i javnih navoda da su pojedinci delovali u sprezi sa lokalnim strukturama moći, nisu preduzeli odgovarajuće korake koji bi bar nagovestili da je istina cilj, a pravda vrednost. Umesto toga, dobili smo institucionalni muk, uporan, gotovo demonstrativan.
A tišina institucija nikada nije neutralna. Ona je poruka. Poruka onima koji su napadnuti da njihov bol nije vredan pažnje. Poruka onima koji su napadali da se nasilje, u određenim okolnostima i pod zaštitom vlasti može isplatiti. Poruka društvu da se granica tolerancije prema političkom nasilju pomera i to u pogrešnom smeru.
Zabrinjavajuća normalizacija nenormalnog
Jedan od najopasnijih procesa u društvu je navikavanje na nenormalnosti. Kada se nešto dovoljno dugo ne rešava, ljudi počinju da sležu ramenima; „Pa dobro, tako je to kod nas. Ne možemo mi tu ništa!“ A ove rečenice, koje, naizgled, zvuče bezazleno, najčešće su uvod u odustajanje i pomirenje sa svim nenormalnostima nakaradnog života koji živimo.
Međutim, odustajanje od ideje da institucije postoje da bi štitile građane, odustajanje od borbe protiv političkog nasilja, odustajanje od očekivanja da zakon važi jednako za sve je slom demokratskog društva i pokazatelj da je ono duboko zaglibilo u diktaturu.
Jer, upravo to, to tiho odustajanje je ono na šta institucije računaju kad ne rade svoj posao i kad ne poštuju Ustav i Zakon već se rukovode interesima vlasti i obesnog diktatora.
Četiri godine bez odgovora
Nije sporno da istrage mogu biti složene, niti da se postupci moraju voditi pažljivo i u skladu sa zakonom, ali kada četiri godine izostane bilo kakav vidljiv trag institucionalnog delovanja, kada ne dobijemo ni objašnjenje, ni odluku, ni makar obaveštenje da se nešto preduzima onda problem više nije u trajanju postupka već u ljudima koji taj postupak treba da sprovedu.
Problem je u nameri
Izostanak namere da se utvrdi odgovornost za političko nasilje postaje sam po sebi čin političke poruke. Zašto moramo da govorimo o tome. Ovo nije priča o prošlom događaju, već o sadašnjem stanju sistema. O tome da pravda ima rok trajanja: što je duže uskraćena, to se brže pretvara u poraz. O tome da je svaki nerazjašnjen napad na građane otvoren poziv za sledeći. A upravo to se u gradu Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomka i dogodilo.
Dan posle ataka batinaša na mirne građane na šabačkom mostu razulareni naprednjaci pretukli su i tri mladića, od kojih je jedan bio fotoreporter, koja su se zatekla na njihovom kontramitingu, „manifestacijama“ koje pripadnici Srpske napredne stranke obožavaju da priređuju kako bi relativizovali zločine koje čine, a što, takođe nije bilo „zanimljivo“ organima reda.
Ali, ni tu nije bio kraj zlodelima. Nepoznati počinioci, ali samo za policiju i tužilaštvo, oblepili su Šabac poternicama za načelnikom šabačke policije. Usledile su potom i poternice za advokatom, novinarkom i maloletnim licem. I tu su policija i tužilaštvo „tvrda srca bili“ pa su sve prećutali.
Međtim, pod pritiskom javnosti, „nastradao“ je jedan momak koji je optužen za lepljenje tih poternica, bar tako je izgledalo, ali je i on kasnije oslobođen. Takav je valjda bio dogovor. Time je, ipak, ma šta mislili, zadovoljena pravda nebeska. Jer je taj momak, kao i oni koji su sa čekićima i motkama, nasrnuli na građane, samo kolateralna šteta i oruđe u rukama Srpske napredne stranke i koji zbog nekih privilegija, obećanja, možda i ucena ali i novčane naknade, čine to što čine.
Ipak, potpuno je jasno da su i ti momci građani Šapca i da oni nikada ne bi, tek tako, nasrnuli na svoje sugrađane da nisu instruisani, a možda ucenjeni i naterani od strane funkcionera Srpske napredne stranke. Jer, ako malo bolje sagledamo stvari između njih i onih koji po pozivu odlaze u Ćacilend, da arlauču majci koja je u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu izgubila sina, nema razlike. A ako je i ima ona je samo u tome što njih nazivamo „kriminalci“ a ove druge: gradonačelnik, direktorka osnovne škole, medicinska sestra, radnik u komunalnom preduzeću…
Dakle, za incident nisu najodgovorniji oni koji su ga izvršili već oni koji su ih u tu svrhu angažovali, oni koji su ih na lice mesta dovezli, nabavili im čekiće i motke i koji su im, na mostu, davali instrukcije šta da rade. I to je ključni razlog zašto policija i tužilaštvo ćute.
Kada institucije ćute, društvo mora da govori
Institucije pravde ćute. I to je definitivno svima jasno. Ali ako zamuknemo i mi onda će Šabac zaista izgubiti slobodu. A sa njim i svi mi koji verujemo da država mora biti na strani građana, a ne na strani sile. Koliko god vremena prošlo, postoje događaji koje nije moguće prepustiti zaboravu. A još manje nekažnjivosti.
Nažalost, u Šapcu, trenutno, ne postoji organizovana grupa građana koja bi se suprotstavila nakaradnom sistemu oličenom u Srpskoj naprednoj stranci pa nije ni čudo što oni i dalje rade to što rade.
Ipak, verujem da će u vremenu koje dolazi život „svaku stvar postaviti na svoje mesto“ i da će građani uspeti da shvate ko je sve i na koji način doprineo da naš grad živi u sramoti koja se rečima opisati ne može.
I.K.
Oni su predvodili batinaše – DA IH PREDSTAVIMO PO ULOGAMA:
Dr Aleksandar Peranović
KOORDINATOR ZA USMERAVANjE – njegova dužnost bila je očito da kaže kad je dosta plašenja i batinanja Šapčana. Sa drugim koordinatorima te subote tokom blokade mosta komunicirao je pokazujući rukama: „Dođi ovamo“, „Idi tamo“, „Dosta ste plašili ovu grupu, pređite na drugu“, „Vi sa motkama ovamo“, „Vi sa čekićima tamo“, „Povlačenje“. Njegova uloga bila je da trčkara i usmerava ove sluđene batinaše u panici, koje je angažovala Srpska napredna stranka, jer nisu očekivali da se građani NEĆE uplašiti.
U GLAVNOJ ULOZI:
– Dr Aleksandar Peranović
VIŠE INFORMACIJA O NjEMU:
– DIREKTOR PIO FONDA (Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje).
– Tada predsednik Konjičkog kluba „Džokej klub“ Šabac.
– Odbornik u Skupštini grada Šapca.
– Bivši NARODNI POSLANIK u Skupštini RS.
– Bivši poverenik GO SNS Šabac.
ČESTITAMO na (ne)uspešnom koordinisanju neartikulisanih batinaša Srpske napredne stranke.
Vladimir Mićić
POMOĆNIK KOORDINATORA BATINAŠA – čovek koji je zajedno sa još nekoliko ljudi te subote razbijao blokadu puta, kontrolišući maskirane muškarce koji su identičnim motkama i čekićima krenuli na sugrađane okupljene na mostu, među kojima je bilo i dece. On je sve vreme pričao telefonom – verovatno je dobijao instrukcije. Na drugoj fotografiji skinuo je kapuljaču nakon saginjanja da dohvati mobilni telefon koji mu je ispao iz ruke kada su mu građani govorili da povuče batinaše.
U GLAVNOJ ULOZI:
– Vladimir Mićić
VIŠE INFORMACIJA:
– TADA POMOĆNIK GRADONAČELNIKA ŠAPCA
– Potpredsednik Upravnog odbora Fudbalskog kluba „Mačva“ danas radi u Ministarstvu. Pomoćnik ministra za javna ulaganja. Član Glavnog odbora SNS. Zadužen za Čačak.
– Sin Radivoja Mićića, bivšeg direktora Nacionalne službe za zapošljavanje filijala Šabac, predsednika Upravnog odbora Opšte bolnice Šabac, člana Upravnog odbora Vaterpolo kluba „Šabac“, poverenika GO SNS Šabac…
To je „Za NAŠU decu“ – decu visokih funkcionera Srpske napredne stranke. Za decu blisku njima – motke i čekići da nasrću na vašu decu, zarad zadržavanja šefove fotelje. Dobro ne samo na decu, već i na majke, očeve, babe, dede…
Razjareni bagerista Srpske napredne stranke:
Čovek koji je utovarivačem uleteo među okupljene pokušavajući da razbije blokadu kako bi autobusi na vreme stigli u Beograd na Skupštinu stranke. Nije se osvrtao ni na to što među okupljenima ima i dece – „ZA NAŠU DECU“ utovarivač, za njihovu moć i sve što požele.
– Čovek koji je bio zaposlen kao koordinator za puteve Šapca u Javnom preduzeću „Infrastruktura“ (nažalost danas nije među živima), i mogao se viđati često odmah do v.d. gradonačelnika (koji je davno trebao da podnese ostavku, o tome drugi put) Aleksandra Pajića.
– Čovek koji je bio vlasnik firme pekarske opreme „N&G Bakery“.
– Čovek koji je preko noći završio fakultet, ne zna ni koji, prvo osnovne studije, a onda i kako je sam voleo da se hvali „masterS“.
– Čovek koji je bio odlikovan najvišim ordenom Eparhije šabačke, ordenom Svetog vladike Nikolaja.
– Čovek koji je za vreme izborne kampanje 2020. godine postao poznat po pesmi koju je tražio da se snimi za njega: „SNS I JARIN NAŠ, DO POBEDE VODE NAS“.
U GLAVNOJ ULOZI:
– Nebojša Stojićević – Jarin (sada pokojni)
POSTAVLjAMO PITANjA POLICIJI I TUŽILAŠTVU:
– Čiji je to bio utovarivač?
– Da li je vozač tada imao dozvolu za voženju utovarivača?
– Da li je imao putni nalog?
– Ko mu je naredio da među građane upadne utovarivačem?
– Ko je čovek s njim na utovarivaču, da li je radnik JP-a „Infrastrukture“?
– Da li je to bilo normalano?
