Glineni golubovi
Sloboda govora u jednom društvu vodi ka dijalogu koji je pretpostavka demokratije i razvoja. Odsustvo dijaloga u društvu koje ima mnogo problema uz podršku govora mržnje nužno vodi u nasilje. Nažalost u Srbiji je dugi niz godina govor mržnje sredstvo i oruđe za obračun sa svima onima koji se usude da imaju sopstveno mišljenje i hrabrosti da ga javno iznesu. Novinarska profesija je među najugroženijim u Srbiji, priroda samog novinarskog posla da građane obaveštavaju o svim bitnim činjenicama od javnog interesa, učinili su da budu meta ove korumpirane, nesposobne, diktatorske vlasti. U Srbiji, istina i profesionalizam su proglašeni društvenim neprijateljem. Proterani su pojmovi poznavanje teme, proveravanja činjenica, jak argument, stav ali i poštovanje nečijih prava i privatnosti. Prisutan je izostanak svih profesionalnih ograničenja, što gore to bolje je osnovna parola, klevete, laži, omalovažavanja, vređanja, ali i fizički napadi na novinare koji drže do svoje profesije, časti, slobode su postali normalnost.
Napadi dolaze iz samog vrha države.
Kao i sva moć u ovoj državi, tako je i govor mržnje generisan iz jednog centra, a to je direktno sa Andrićevog venca. Proces zastrašivanja građana dug je koliko i vladavina SNS-a. S obzirom da su u tome prilično uspešni, slobodomisleći i kritički nastrojeni novinari predstavljaju poslednji bedem odbrane slobodne reči u ovoj, prilično, orobljenoj zemlji.
Verica Milanović je završila Pravni fakultet na Univerzitetu u Kragujevcu gde je stekla zvanje diplomiranog pravnika.
Učestvovala je u izradi dokumenata za Stalnu konferenciju gradova i opština u saradnji sa nemačkom agencijom za razvoj GTZ od 2005. do 2009. godine, gde je radila na projektu upravljanja otpadom. Takođe, bila je član tima i trener u Projektu primarne selekcije i reciklaže, realizovanom u opštini Negotin od 2006. do 2007. godine, i u Projektu „Novi poslovi za čistiju budućnost – socijalno preduzetništvo“ u okviru EU – IPA programa prekogranične saradnje Srbija – Bugarska od 2013. do 2014. godine.
Rođena 1969. godine u Kraljevu, gde i danas živi i radi. Udata je i majka tri ćerke. Član je Predsedništva stranke Srbija centar, narodna poslanica u Skupštini Republike Srbije, predsednica Resornog odbora za državnu upravu i lokalnu samoupravu, članica Skupštinskog odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, odbornica Skupštine grada Kraljeva
Kada govorimo o tome ko su izvršioci govora mržnje, možemo ih podeliti u dve grupe. Jednu grupu čine najviši funkcioneri Srpske napredne stranke i sam predsednik Aleksandar Vučić koji ne propušta priliku, a prilike su svakodnevne, da proziva, kritikuje neke tamo Šolakove medije ili Đilasove novine. S obzirom da se sami izvršioci menjaju u skladu sa njihovim političkim pozicijama, izgleda da je jedino predsednik Srbije permanentno na tom kursu gotovo još od 90-ih godina. Drugu grupu čine mediji u državnom posedu, koji su pod apsolutnom kontrolom vlasti, privatne medijske kuće, tabloidi, napravljene da budu propagandna oruđa vlasti, razni analitičari ali i tzv. novinari koji su ništa drugo do deo propagandne mašinerije režima i koji nekažnjeno seju mržnju u javnom prostoru kršeći novinarski kodeks svakodnevno. Govor mržnje najčešće je jedina poruka njihovih emisija, naslovnih strana, tu se sudi i presuđuje, bez prava na odbranu.
Žena ima više u novinarstvu, ali im je položaj daleko teži u odnosu na muške kolege, moraju se više dokazivati, pod većim su pritiskom i trpe mnogo veće uvrede, ucene i izložene su često seksualnom uznemiravanju. Pozitivna stvar je da su žene sve glasnije, sve organizovanije i da nameću temu i podižu vidljivost problema kojim su izloženi.
Kada govorimo o tome da li su ranjiviji novinari ili novinarke, mislim da su ugroženi i jedni i drugi. Ova vlast je već dokazala netrpeljivost prema kritički nastrojenim novinarima 90-ih godina, tako da je i danas malo toga drugačije. Bilo koji novinar, kao i svaki drugi pojedinac je „glineni golub“ ukoliko nema adekvatnu zaštitu i pravovremenu reakciju institucija, sistema, što u Srbiji, koja ubrzano srlja prema represivnom totalitarizmu, nije slučaj. U najtežoj situaciji su novinari iz malih lokalnih sredina, koji ostaju van domašaja javnosti, medija i prepušteni su na milost i nemilost lokalnim kabadahijama.
Institucije su zarobljene, jer je država oteta i spojena sa partijskim interesima, kriminalom i korupcijom. Takvoj državi, slobodno misleći, časni novinari koji odgovorno rade svoj posao su samo teret i stalna opasnost. Bezbednost novinara predstavlja osnovni preduslov za nesmetano ostvarivanje prava na slobodu govora i blagovremeno i istinito informisanje javnosti o svim pitanjima od javnog interesa. Odbrana slobode informisanja i nezavisnosti medija je preduslov vraćanja autonomije i nezavisnosti svim ostalim institucijama.
