Tog 25. decembra (ili bilo kog drugog) u pećini naših srca rodio se Hristos, ovaploćena Reč Božija, drugo Lice Svete Trojice. Pećina, kao i svaka pećina, bejaše mračna, ali se tu nađoše neke hrastove cepanice, pa podložismo vatru koja osvetli i ugreja mračni i hladni prostor. Dete se obradova tome, a pastiri naših duša dođoše da vide to čudo nad čudima. Potom i mudre naše sile stidljivo pristupiše pred to dete, pokloniše se i prineše svoje darove. I mi shvatismo, da, iako smo maleni poput Vitlejema, ni po čemu nismo manji, niti manje vredniji od svakog drugog, jer se u nama ovaplotio Pastir koji će nas napasati. Stoga radosno skočismo i uskliknusmo: Slava na visini Bogu. Mir Božiji u ovoj napaćenoj tvorevini. A među ljudima dobra volja! Jer se, evo, u nama rodio Spasitelj koji je Hristos i zato radosno u našim pećinama odzvanjaju smislene reči: Hristos se rodi!
Da, zaista se rodi Hristos! I mi se radujemo! Radujemo!
Jovica Radović
