Marija Alimpić, Udruženje „Zaštitimo Jadar i Rađevinu“
Mašine u okolini Loznice trenutno miruju, ali su ljudi širom Srbije sve uznemireniji i odlučni da ne žele rudnik litijuma ni na tom, niti na bilo kom drugom mestu u državi. Glas protiv Rio Tinta odjekivao je prošlog vikenda na ulicama Beograda, a sve se više može čuti i u medijima. Postavlja se pitanje šta dalje, jer vlast još uvek ne odustaje od projekta „Jadar“. A to za njegove protivnike znači da će u budućnosti biti sve glasniji…
-Jedan veliki problem danas i jeste što je generalno narod zbunjen. Ne zna kome da veruje, u moru različitih političkih ponuda i civilnih udruženja, naročito kad vidi šta se dešava i u civilnom sektoru. Logično i opravdano je da se javljaju podozrenje i nepoverljivost i onda se ljudi isključuju iz borbe ne želeći da traće svoje vreme ocenjujući ko je ko. Bilo bi dobro da postoji način na koji bi svako mogao da se, uslovno rečeno, „natera“, da se izjasni, iznese svoj stav. To je politički potez, a ovde ne postoje moguća rešenja kao što smo imali prilike da čujemo od nekih političara. Postoji samo jedno rešenje, a to je da nijednog novog rudnika ne sme biti u Srbiji, ni litijuma, niti bilo čega drugog- podvlači Marija Alimpić iz Udruženja „Zaštitimo Jadar i Rađevinu“.
Ostaje nedoumica da li postoje još neki obavezujući dokumenti koji su potpisivani, a da javnost sa tim nije upoznata?
Jedini papir koji postoji između države i kompanije jeste Memorandum o razumevanju iz 2017.godine. Taj dokument nema pravnu težinu i obavezu, može se raskinuti bez posledica i obaveze po bilo koju stranu. Zvanično ne postoji nikakav ugovor. Da slučajno nešto postoji od ranije, ne verujem. Kompanija bi to iskoristila do sada, kao i država. Jako je bitno vladati tačnim terminima i činjenicama kada govorimo o tome, jer kad vi servirate ljudima priču: „Mi tražimo da se prekinu obaveze i raskinu ugovori“, upućujete poruku javnosti da postoji nešto što nas obavezuje. To je čisto širenje defetizma. Ne postoji ništa. Mi kao država nemamo nikakvu obavezu prema kompaniji. Dozvole za istraživanja nisu više ničija obaveza, te dozvole, kao i sve druge, imaju neki rok trajanja. To samo znači da kompanija koja je dobila dozvolu za istraživanja može nešto da vrši, a ne da ste vi nešto njoj dužni. To se zove istraživanje, nije dozvola za projekat, eksploataciju, nego za istraživanje.
Ispostavilo se da ni dozvole za istraživanje ne bi trebalo olako davati?
Mi sada jasno vidimo na primeru Jadra i Rađevine da i za istraživanja mora da se radi procena uticaja na životnu sredinu, jer ovde sada imamo poremećene podzemne vodotokove. Imamo slučajeve da ljudi koji imaju 80- 90 godina ne pamte da je izvor presušio, a sada izvori presušuju u blizini bušotina, a na drugim mestima se onda formiraju ogromne bare, skoro do veličine jezera 30 puta 30 metara. Već je šteta načinjena na poljoprivrednoj zemlji koju ljudi obrađuju i ne mogu da dobiju više doprinos kakav su nekad dobijali. Već je naneta šteta životnoj sredini, prirodi, samim tim i biodiverzitetu.
Kada bi se radovi sada trajno obustavili, da li je moguće približno vraćanje u prvobitno stanje i za koji period?
Imamo 528 bušotina, većina njih je dubine do 600- 700 metara. To je ono što je javno rečeno, da su te dubine. Ne znamo kako su napunjene, da li samo površinski, da li običnim betonom, da li onako kako je trebalo. Zaista ne znamo ko će to da proveri, šta se dešava u 528 bušotina, ko će to da zatvori. Sigurno bi najmanje deset godina trebalo da se povade te cevi i da se sve sanira.
Na koji način bi ova borba mogla da dobije epilog kakav očekujete?
Prvo što mora da se desi je da Krupanj i Loznica ustanu. Lokal prvi mora da reaguje, ali mora da reaguje značajnije i mnogo više nego što je to do sada bio slučaj. Često kažu da lokalne samouprave nemaju veće ingerencije kad su ovakve stvari u pitanju. To je apsolutna neistina. Ingerencije idu od mesne zajednice, preko lokalnih samouprava, opština ili gradova, pa tek onda ka vrhu vlasti. Lokalne samouprave, gradonačelnici, su i te kako odgovorni za ovo što se dešava. Ova bitka se mora dobiti na relaciji Krupanj- Loznica. Nju je nemoguće dobiti u Beogradu. Gučevska bitka se nije vodila u Beogradu, nego na Gučevu. Ovaj kraj mora prvi da ustane. Mislim da je dosta postignuto, s obzirom na blokadu režimskih medija kojima pristup ima najveći deo stanovništva. Moramo da se pomirimo sa tim da najveći deo stanovništva, glasačko telo ove zemlje, nema pristup kablovskim televizijama i internetu, ili ima pristup, ali ga ne koristi. Ovo sad što smo uspeli, sama činjenica da mi sad razgovaramo o tom problemu, znači da smo se ipak pomerili sa „mrtve tačke“ i da ipak nešto jeste urađeno u zemlji u kojoj su zarobljene institucije i mediji. Naravno, mora više, bolje, mora narod da počne kritički da razmišlja, a ne samo da upija ono što im se servira u medijima.
Dragana Dimitrijević
