Umesto da pričamo o nečem mnogo lepšem i svetlijem, o nekim drugim, izvesno vrlim ljudima, malo po malo, pa su pogrešna tema naših razgovora oni koji su se ubrzano obogatili, pod blago rečeno, sumnjivim okolnostima.
Pitanje koje tada skoro uvek postavljam sagovornicima je da li bi se sa njima, tim problematičnim bogatašima, zamenili. Ukupno, sa svim što su oni. Odgovor je šarenolik. Možda najčešći je: ”Ja ne bih, ali šta njih briga. ”
Priznajem, čini mi se da ovaj drugi deo rečenice malo zatamnjuje prvi. Bez obzira i na opravdanje kako će, eto, deca tih “bogataša” živeti lepše i bolje od dece nas „siromašnih“.
Sledi pokušaj obrazloženja.
Nikada nisam razmišljao da li je njih briga.
Možda ih nekad i bude, ali to nije moj problem. Gledam svet iz svog, nekima malog ugla. Sebe sam se stideo i u sasvim naivnim situacijama, koje su me stavljale u poziciju onoga ko je učinio nešto što sam ne odobrava. I u razgovorima saznao da nisam jedini koji je nešto sebi zamerao, bez obzira na stav većine.
U osnovi prihvatanja ili neprihvatanja bogatstva sa početka teksta, svakako je delom i postojanje ili nepostojanje straha da će nas ta većina odbaciti. Koja se divi i bezuslovno odobrava bogataše, koja bi im se rado pridružila, ili, još radije, sa njima zamenila.
Možda ovo što sledi deluje nestvarno i nerealno, ipak zapisujem i pozivam barem na trenutak razmišljanja o zapisanom.
Ako je bitan deo našeg suštinskog bogatstva i unutrašnja sloboda, koja sledi iz nestida, iz saznanja kako smo se trudili da ne činimo drugima ono što ne bismo želeli da drugi čine nama (Imanuel Kant) izgovorenom ”ali šta njih briga” u valjanom odgovoru nema mesta.
Niti će biti.
Budimo svoji. Ne pristanimo (jer neko drugi to zagovara i odobrava), da pogrešnim činjenjima ili nečinjenjima sebe zarobimo, svesni nepravde ili krivice u kojoj saučestvujemo.
I dalje od toga. Niti se pozivam niti nadam čuvenom Gundulićevom: “Tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje”.
Ovo svoje doli, sa njihovim gori, ne želim da zamenim.
Mi, obični
Mi, obični, delujemo ili eventualno samo pratimo šta se dešava na sceni. Neki od nas uzalud veruju i da su neobični. Mada se ni od njih niko ništa ne pita. Apsolutno ne znamo šta se dešava iza scene. I nikada nećemo ni znati. To je ono po čemu se razlikujemo od drugih, skrivenih, za koje ne znamo ni ko su, ni gde su. Tvrđenja iz na sceni suprotstavljenih tabora često su pristrasna i protivrečna. Jedni bezuslovno veruju jednima, drugi drugima, treći ne veruju ni jednima ni drugima. Ovi treći imaju neke svoje, treće istine. Sastanemo se pa mudrujemo, zaključujemo, neka nam samo neko dozvoli, sve bi mi to rešili po kratkom postupku. Raziđemo se, ali pošto problem nikada nije rešen do kraja, sutra se ponovo sastajemo i nastavljamo te svoje prazne mudrolije. Najvažnije je da ostanemo dobrog raspoloženja, da se jedni drugima ne zamerimo. Za razliku od onih koji veruju da su neobični i ne prezaju ni od čega.
Pada mi na pamet priča o slepim ljudima, koji su dodirnuvši slona za trup, surlu ili kljove opisali dodirnuto biće na tri različita načina. Od kojih ni jedan nije bio do kraja tačan. Teško da bi, neko četvrti, samo na osnovu datih opisa valjano nacrtao slona.
Da me neko ne optuži za agnosticizam, naša stvarnost nije jednaka pomenutoj priči, ali u nekim trenucima i detaljima, budimo pošteni, liči.
Tačno je, nismo slepi, vidimo. Postoje kamere, mobilni telefoni, zapisnici, svedočenja. Konačno razum, iznad svega. Ipak ne znamo i ne vidimo šta se dešava iza scene. Negde duboko. To je ono što stvarnost povezuje sa pričom o slonu i slepim ljudima.
Glumci na sceni izgovaraju tekst koji im je napisao neko drugi. Oni najbolji tako da nam se čini da su to istinski njihove rečenice, a ne tog nekog drugog. Improvizacije su retke i odražavaju ili nepoznavanje teksta ili nadarenost glumaca. Kraj je često neizvestan. Po završetku predstave publika aplaudira, nagrađujući glumce za uloženi trud i umeće. U teatru to je dobro. U trenutnoj stvarnosti trud i umeće su često sporni, a i ta nam neizvesnost baš mnogo ne prija. I predstava predugo traje.
P.S. Umesto informativnih emisija, u večernjim satima radije gledam i slušam kralja bluza, B.B. Kinga, preporučujem – The Thrill is Gone.