Biti novinar u Šapcu nikada nije bilo lako

Projekat: Medijska strategija po meri građana

Biti novinar u Srbiji, a naročito u lokalnim sredinama, odavno nije samo profesija, to je hod po ivici. Između istine i pritiska, između profesionalne savesti i političkih očekivanja, između javnog interesa i uredničkih “sugestija” koje zapravo znače: ne diraj one koji imaju moć.

Novinari danas rade u atmosferi u kojoj se istina ne meri činjenicama, već time koliko će nekoga naljutiti. A kada se neko ko je moćan naljuti posledice ne snosi on, snosi ih novinar.

U tom sistemu svi znaju pravila igre. Urednici paze da se ne pređe nevidljiva granica. Vlasnici medija vode računa o političkim i poslovnim vezama. A novinar na terenu ostaje sam, razapet između profesionalne etike i sistema koji mu jasno poručuje koliko daleko sme da ide.

Onog trenutka kada neko odluči da izađe iz tog zatvorenog kruga kada odluči da govori otvoreno, da piše bez autocenzure, da ne pristane na diktat, postaje meta. Ne partner u javnom dijalogu, nego glineni golub.

Napadi dolaze brzo i brutalno. Najpre verbalni linč u tabloidima i na društvenim mrežama. Zatim pretnje. Omalovažavanje. Diskreditacija. A neretko i fizičko nasilje.

Ono što dodatno zabrinjava jeste činjenica da je društvo na to počelo da se navikava. Kao da su uvrede, kampanje protiv novinara i otvorene pretnje postale deo svakodnevice. Kao da je normalno da neko ko radi u javnom interesu bude izložen pritiscima, zastrašivanju i poniženju.

Još poraznije je što ni unutar profesije solidarnost nije onakva kakva bi morala biti. Kada je jedan novinar napadnut to nije niti bi smeo da bude samo njegov lični problem. To je napad na profesiju. Na pravo javnosti da zna. Jer svaki napad na novinara ima širi cilj: da uplaši druge. Da pošalje poruku svima koji misle da postave nezgodno pitanje. Da pokaže šta čeka one koji ne ćute.

Zato je pitanje bezbednosti novinara mnogo više od profesionalnog pitanja. To je pitanje stanja demokratije u jednom društvu. Društvo u kojem se novinari zastrašuju nije društvo u kojem građani mogu biti slobodno informisani.

Policija mora početi da radi svoj posao bez kalkulacija i bez selektivne pravde. Svaka pretnja mora biti istražena, svaki napad sankcionisan. Bez toga, poruka nasilnicima je jasna i govori da mogu nastaviti.

Ali i novinari moraju prestati da ćute. Svaka pretnja mora biti prijavljena. Svaki napad dokumentovan. Jer ćutanje nikada nije zaštita, ono je samo produžetak straha.

Na kraju, ovo nije samo problem novinara. Ovo je problem svih građana. Jer kada se novinari zastraše, kada se istina potisne, kada kritička pitanja postanu opasna tada društvo počinje da živi u mraku.

A u mraku, najlakše vladaju oni koji se istine najviše plaše.

 

Hronologija pritiska: kako su se u Šapcu menjali cenzori, a pritisak na novinare ostajao isti

Pritisak na novinare u Šapcu nije bio nova pojava. On ima svoju istoriju, svoje faze i svoje “metode”. Menjali su se politički sistemi, vlasti i modeli kontrole, ali jedno je ostajalo isto, stalna potreba moćnika da kontrolišu ono što će javnost znati.

U vreme jednopartijskog sistema stvari su bile brutalno jasne. U redakcijama su postojali ljudi čija je uloga bila da kontrolišu svaki tekst pre objavljivanja. Cenzori su čitali sve, od vesti do komentara, i odlučivali šta može da se objavi, u kom obliku i sa kojim naglaskom.

Tu nije bilo pregovora. Nije bilo rasprave. Nije bilo profesionalne autonomije.

Jedini prostor slobode bio je ono što bi ponekad prošlo “između redova”. Ne zato što je sistem dozvoljavao kritiku, već zato što cenzor ponekad nije uspevao odmah da prepozna poruku skrivenu u tekstu.

Sa uvođenjem višestranačja početkom devedesetih mnogi novinari su poverovali da dolazi novo vreme. Verovalo se da će politički pluralizam doneti i medijske slobode, naročito u manjim lokalnim sredinama, poput Šapca, gde su mediji često bili jedini prozor javnosti u stvarnost.

Ali ta nada se brzo sudarila sa realnošću.

U Šapcu novinari nisu imali gde da govore osim u mediju u kojem rade. Profesionalna sudbina bila je vezana za jednu redakciju, a time i za njenu uređivačku politiku i političke veze.

Kada se pojavio pokušaj nezavisnog medija, on je vrlo brzo postajao meta.

Početkom devedesetih u Šapcu su se pojavili primeri takvih pokušaja, privatni mediji poput “Zaslona” 1990. godine, u kojem su pisali novinari lokalnog, državnog, medija sve ono što u svom mediju nisu mogli, ili kasnije “Šabačke revije”. Oni su predstavljali pokušaj da se javnosti ponudi drugačiji glas.

Ali ti pokušaji nisu dugo trajali. Mediji su gašeni ili su nestajali pod pritiskom finansijskih problema koji često nisu bili slučajni. Bez pristupa oglašivačima, bez podrške institucija i pod stalnim političkim pritiscima, nezavisni mediji su polako nestajali sa scene.

Posle političkih promena 2000. godine mnogi su očekivali konačan raskid sa starim modelom kontrole medija. Umesto toga, sistem je samo promenio oblik.

Direktne cenzore zamenila je netransparentna privatizacija.

Mediji su dobijali nove vlasnike, a ti vlasnici su vrlo često bili ljudi bliski vlasti ili povezani sa političkim i ekonomskim centrima moći. Kontrola nije nestala samo je prešla iz ruku države u ruke političko-poslovnih saveza.

U tom novom sistemu pojavila se nova vrsta pritiska.

Političari i tajkuni počeli su da sebi daju pravo da određuju šta novinari smeju, a šta ne smeju da objave. Granice su postavljane neformalno, kroz telefonske pozive, poruke, pritiske na urednike ili direktne pretnje novinarima u “četiri oka”.

Za razliku od ranijih vremena, kada je cenzura bila institucionalna, nova cenzura postala je nevidljiva ali jednako efikasna.

Novinari su počeli da žive između autocenzure i straha.

“Ne diraj tu temu.” “Ne pominji tog čoveka.” “Nemoj da praviš problem.” To su rečenice koje su postale deo svakodnevnog profesionalnog života mnogih redakcija.

Tako je kroz decenije nastala svojevrsna hronologija pritisaka: od otvorene cenzure, preko političke kontrole, do ekonomskog i vlasničkog pritiska.

Metode su se menjale. Cilj je ostao isti, kontrola informacije.

Zato je danas važno podsetiti se te istorije. Ne da bi se žalilo nad prošlošću, već da bi se razumelo da sloboda medija nikada nije data jednom zauvek.

Ona se stalno brani.

Jer svaki put kada novinaru neko kaže šta sme, a šta ne sme da napiše, bez obzira da li je taj neko cenzor, političar, vlasnik ili tajkun, društvo gubi deo svoje slobode. A kada se sloboda informisanja polako gasi, građani ostaju bez onoga što je suština svake demokratije: prava da znaju istinu.

 

Polazište

Napad na lokalne novinare nije samo napad na pojedince koji rade svoj posao, već i na pravo javnosti da bude informisana. U manjim sredinama, gde su novinari često jedini glas koji ukazuje na probleme u zajednici, svaki pokušaj zastrašivanja ili nasilja ima šire posledice. Takvi incidenti podsećaju koliko je sloboda medija krhka i koliko je važno zaštititi one koji istinu prenose javnosti.

Novinari u Šapcu “žive” sudbinu svojih kolega širom Srbije a kroz četiri teksta beležimo četiri karakteristična događaja za koja smatramo da treba da ostanu zabeležena, za istoriju, I kao naravoučenije.

 

Čin prvi

Hrabrost i dostojanstvo novinara ne mere se brojem objavljenih tekstova, već spremnošću da se istina kaže onda kada je to najteže. Upravo takav primer ostavio je Dragan Eraković, jedno od značajnih imena u istoriji novinarstva u Šabac i nekadašnji glavni i odgovorni urednik lista “Glas Podrinja”.

Eraković je pripadao onoj vrsti novinara koji su verovali da novinarstvo postoji zbog građana, a ne zbog vlasti. U vremenu kada je često bilo lakše ćutati ili “pognuti glavu”, on je birao da piše. Beležio je društvene anomalije, ukazivao na zloupotrebe i postavljao pitanja bez obzira na to ko je bio na drugoj strani, običan građanin, lokalni funkcioner ili političar. Njegova lojalnost bila je usmerena prema javnosti i istini, a ne prema moći.

Dragan Eraković je novinarski posao započeo 1982. godine u „Glasu Podrinja“. Od 1985. do 1986. bio je urednik lista “25. maj“. Od 1990. do 1992. bio urednik Radio Šapca. Od 1994. sa dvoje kolega pokrenuo „Šabačku reviju“ koja je trajala dve godine. Od 1999. do 2022. bio je dopisnik “Danasa“.

A 2000. godine  policija  ga je privodila zbog izveštavanja sa protesta, a bio je i urednik opozicionog biltena „Slobodni Šabac“ kada se hapsilo i kažnjavalo zbog vinjete „Otpora“. Od 2001. do 2002. bio je urednik „Glasa Podrinja“. Od 2005. ponovo pokrenuta „Šabačka revija“ koja je prerasla u „Podrinske“. Ostalo je istorija…

Poseban primer novinarskog dostojanstva dogodio se 8. jula 2002. godine, kada je podneo ostavku na mesto glavnog i odgovornog urednika lista. Razlog nije bio lični sukob niti profesionalni neuspeh, već princip. Nakon što je Veroljub Ivanić imenovan za vršioca dužnosti direktora javnog preduzeća „Glas Podrinja“, Eraković je procenio da kadrovska politika lokalne vlasti i njen odnos prema medijima ugrožavaju nezavisnost redakcije. U obrazloženju ostavke zapisao je rečenicu koja i danas zvuči opominjuće: da se nova lokalna vlast prema medijima ponaša „kao prema ratnom plenu“.

Takav stav retko prolazi bez posledica. Oni koji veruju da su moć i položaj dovoljni da ih učine nedodirljivima često teško prihvataju novinare koji postavljaju pitanja. Zbog toga je Eraković neretko bio meta pretnji: od lokalnih „biznismena“, pojedinih službenika, pa čak i ljudi iz javnih institucija. Ipak, uprkos pritiscima, nije odustajao od profesionalnih principa.

Nekad je policija bila daleko ažurnija. Po preporuci NUNS-a bili smo dužni da pretnje prijavljujemo. Policija je izlazila  po prijavama i uzimala izjave, a prijava protiv Dragana Miloševića u slučaju „Remontprometa“ završila kod prekršajnog sudije 2002. godine. Za pretnje koje su upućivane telefonom policija je instalirala identifikovanje poziva.

Oslobođen je od optužbi narodnog poslanika SRS Srboljuba Živanovića pred Osnovim sudom kao i optužbi rukovodioca Medicinskog centra pred Višim sudom u Šapcu.

Njegov primer nosi važnu pouku za današnje vreme. Novinarstvo bez hrabrosti postaje puko prenošenje saopštenja, a bez dostojanstva gubi poverenje građana. Društvo u kojem novinari ćute pred nepravdom postepeno gubi sposobnost da razlikuje istinu od propagande.

Zato su priče poput ove važne. One podsećaju da novinarstvo nije samo profesija, već javna odgovornost. Hrabrost da se govori istina i dostojanstvo da se zbog principa ode sa funkcije, čak i kada je lakše ostati, predstavljaju meru profesionalnog integriteta.

U vremenu kada su pritisci na medije često suptilniji, ali ne i slabiji, primer Dragana Erakovića ostaje podsetnik da sloboda informisanja počinje od lične hrabrosti novinara. A hrabrost, jednom zapisana u istoriji profesije, postaje svetionik generacijama koje dolaze.

 

Komšije

Posle serije tekstova o “sumnjivim” poslovima u Opštoj bolnici Šabac, “Zamešateljstvo u šabačkoj bolnici”, zasnovani na svedočenjima i dokumentima, direktor ove zdravstvene ustanove, inače Erakovićev komšija, nije bio zadovoljan pisanjem pa je pokušao da, na neprimeren način, i to, “u četiri oka” saopšti autoru.

Slučaj je prijavljen policiji, policija je reagovala po zakonu i propisima a u medijima je ostalo zabeleženo:

 

Saopštenje Dragana Erakovića

 Danas, oko 15,30 časova, u ulici Alekse Šanića, ispred broja 34 u Šapcu, iz automobila marke „punto“ direktor Opšte bolnice dr Goran Maletič uputio mi je svojevrsne pretnje povodom pisanja u listu „Podrinske“. Pored ostalog rekao je i to:

„Erakoviću, pazi šta pišeš! To su insinuacije i obratiću se sudu! Sramota je to!“

 Ove reči: „Pazi šta pišeš“ su recidiv nekih prošlih a i u današnjem vremenu su način zastrašivanja novinara. Inače, radi se o objavljenim tekstovima u prethodna dva broja „Podrinskih“ gde je ukazano na nabavku kotla plaćenog 7,5 moliona dinara, bez javnog tendera a zakonski limit je 2,7 miliona dinara, i o plaćanju za popravku skenera 652.540,00 dinara firmi koja koja praktično nije učestvovala u tome a o čemu postoji i arhivirana izjava od šestog oktobra 2008. godine. Simptomatično je da po našim zakonima kao i praksi u civilizovanom svetu postoje moguća demantija i reagovanje, a očigledno da to doktor Opšte bolnice dr Maletić nije iskoristio. („Podrinske“, 29. januar 2009. godine)

 

Izjava dr Gorana Maletića, TV Šabac

– Gospodin Dragan Eraković je moj prvi komšija i ja zaista nisam znao da je opasno zaustaviti auto, otvoriti prozor i pozdraviti komšiju i pozvati da ga povezem, s obzirom da je padala kiša. Od kako sam postao direktor Bilnice gospodin Eraković u „Šabačkoj reviji“, bivšoj „Reviji“, i u današnjim „Podrinskim“ piše protiv mene. Naravno da je to nešto lično. Ja zaista ne znam ko to ima nešto protiv napretka šabačke bolnice i Ministarstva zdravlja. Na sve insinuacije ja zaista ne bih odgovarao jer to su zaista stvari koje ne zaslužuju komentar.

Upravni odbor Opšte bolnice Šabac (činili su ga članovi G17+) pokušali su, zbog objavljenih malverzacija, da smene dr Gorana Maletića (kadar DSS) sa mesta direktora ali se on volšebno, u Ljuboviji, učlanio u G17+ i na tom mestu ostao sve do 1. aprila 2011. godine kada je na njegovo mesto došla dr Zora Nikolić (takođe član G17+)

Zbog pisanja o njemu, dr Goran Maletić je tužio „Podrinske“ ali je taj sudski proces izgubio.

 

Čin drugi

Privatizacija medija, na „grbaču“ novinara natovarila je još jednu bedu, novokomponovane vlasnike medija. One koji su imali ambicije da se oprobaju u javnom životu, a posebno u upravljanju medijima iako o tom poslu pojma nisu imali.

Tako je u novembru 2007. godine, u konzorcijumu sa Slobodanom Teodorovićem, Bogdan Simanić, sveštenik, kupio nedeljnik „Glas Podrinja“. Koliko je uticajni nedeljnik bio bitan, govori i činjenica da je „Glas Podrinja“ plaćen 59 miliona dinara ili 84 puta više od početne cene! Ubrzo, učestale su i čarke između Simanića i Teodorovića, o kojima se naveliko pričalo u gradu. Krajem 2009. godine, u firmu su stigli pripadnici OKP Policijske uprave u Šapcu, koji su pročešljali dokumentaciju i našli da su vlasnici oštetili „Glas“ za 4,6 miliona dinara. Usledilo je podnošenje krivične prijave a o svemu tome izveštavala je dopisnica “Večernjih novosti”, Aleksandra Delić.

A posle objavljenog teksta, „Loš glas o Glasu Podrinja“, u kojem se navodi da je protiv Simanića i drugog vlasnika „Glasa Podrinja“, podneta policijska prijava za zloupotrebu službenog položaja „teška“ 4,6 miliona dinara usledile su monstruozne pretnje:

„Slobodno joj poruči: čim je budem sreo na ulici polomiću je! Istolerisao sam joj mnogo kada je o meni pisala. Ali sada, kada kao vlasnik medija, imam uvid u stanje u novinarstvu, obrisaću put sa njom! Zapamtiće ona popa Bogdana! Šta joj u životu treba da izaziva sudbinu? Polomiću joj obe noge kad je sretnem u naselju Benska bara i rasuću je po asfaltu!“ – pretio je Simanić u telefonskom razgovoru sa kolginicom Aleksandre Delić.

– Simanić je urlao u telefon. Nije se ni predstavio. On je moj bivši poslodavac i verovatno je zbog toga odlučio da kontaktira mene. Između pretnji, pljuštale su psovke! Morala sam brzo da reagujem, jer ni sama nisam sigurna na šta je taj čovek spreman. Dok je razgovor trajao, pored mene bio je suprug Milan, koji je sve čuo i spreman je da to potvrdi policiji – ispričala je kasnije Tatjana Cvejić, novinar „Blica“, kojoj se prvo obratio sveštenik Simanić.

– Preteću poruku Bogdana Simanića shvatila sam veoma ozbiljno, pogotovo što stiže od nekoga kome nasilje nije strano. Obavestila sam svoju redakciju, podnela prijavu dežurnoj službi policije, a u ponedeljak ću se obratiti tužilaštvu i Eparhiji šabačkoj. U svojoj profesionalnoj karijeri pisala sam o mnogim kriminalcima, ali niko do sada mi nije tako otvoreno pretio – kazala je tada, za “Politiku”, Aleksandra Delić.

Aleksandra Delić je odmah, po dogovoru sa Redakcijom “Večernjih novosti”, Policijskoj upravi podnela prijavu i obavestila Više javno tužilaštvo.

Na pretnje novinarki, Aleksandri Delić, usledila je reakcija Redakcije „Novosti“ koja je najoštrije osudila pretnje upućene njenoj dopisnici.

“Delićeva je ozbiljan novinar i vrstan profesionalac. O ovom slučaju obavestićemo sve instance, novinarska udruženja i nadležne državne organe. Apelujemo da se u što kraćem roku preduzmu sve neophodne mere i spreče napadi na novinare i profesiju, koji se šire po Srbiji” – stajalo je u saopštenju.

I članovi Aktiva novinara Podrinja Udruženja novinara Srbije su istakli da je „ovakvo ponašanje neprimereno prema bilo kojem novinaru, a posebno prema profesionalcu kakav je Delićeva“. „Od nadležnih se očekuje da hitno zaštite koleginicu od lokalnih bahatlija, kojima je potrebniji mrak na TV ekranima i belilo umesto istinitih novinskih tekstova.“

Osnovni sud u Šapcu izrekao je Bogdanu Simaniću kaznu zatvora u trajanju od dve godine zbog pretnji novinarki „Večernjih novosti“ Aleksandri Delić. Sudsko veće vodilo je računa, pri donošenju presude za Bogdana Simanića, o zaštiti sigurnosti osoba koja obavljaju poslove od javnog značaja u oblasti informisanja.

„Prilikom odlučivanja o vrsti i visini kazne sudsko veće je vodilo računa o generalnoj i specijalnoj prevenciji kao i o potrebi izražavanja društvene osude za krivično delo i učvršćivanja obaveze poštovanja zakona, a posebno o zaštiti sigurnosti lica koja obavljaju poslove od javnog značaja u oblasti informisanja, u vezi sa poslovima koje obavljaju“, kazala je Tanja Đorđević, sudijska pomoćnica.

Međutim, nakon žalbe branioca sveštenika i suvlasnika lista “Glas Podrinja”, Bogdana Simanića, osuđenog na kaznu zatvora od dve godine zbog pretnji novinarki Večernjih novosti Aleksandri Delić, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje o ukidanju kazne zatvora.

Uz ukidanje kazne, predmet je vraćen na novo suđenje Osnovnom sudu u Šapcu, ali pred potpuno izmenjenim Većem.

Na kraju svega pop Bogdan Simanić nije odgovarao zbog pretnji novinarki Aleksandri Delić. Po navodima njegovog branioca, Vladana Mijailovića, na pitanje da li se plaši Simanića novinarka je, lakonski, odgovorila odrično, da ga se ne plaši i to je presudilo da Simanić bude oslobođen odgovornosti za pretnju koju je uputio Aleksandri Delić.

Pa neka ovo bude opomena i naravoučenije!

 

Čin treći

Ana Acan je u novinarskim vodama od 2003. godine, kada je na, tada lokalnoj, Televiziji Šabac uspešno prošla audiciju za novinare, završila obuku i nakon višemesečnog volonterskog rada, ostala u informativnoj redakciji TV Šabac. Sa samo godinu dana iskustva, počela je autorsku emisiju u saradnji sa šabačkom policijom, „Plava patrola“ koja je tokom dve godine emitovanja imala izvanrednu gledanost. Od 2006. godine prelazi na privatnu RTV „AS“ a od 2005. godine bila je angažovana i kao novinar dopisnik informativne emisije „Telemaster“ na TV Košava, informativnog programa TV FOX, kao i štampanih medija EMG Group „Ekonomist magazin“, „Glas Podrinja“, „Press“, „Politika“…

Već u prve 2 godine novinarstva iskusila je ono najteže ali i najružnije u novinarskom poslu. I ako je bila neko ko još uvek uči osnove Televizijskog novinarstva imala je tu (ne)sreću da iskusi i kako izgleda kada je gradska „zverka“ optuži da je zbog njene informacije (koja zapravo nije bila samo njena) doživela psihički bol i ko zna šta još, ali psihu će regenerisati ukoliko mu ona isplatite milionče.

– I onda, kako da se ne zapitate, koja je svrha objaviti istinitu informaciju, ako ćete naredne, u mom slučaju 4 godine, biti zanimljiva “igračka” dobro situiranom uglednom Šapčaninu, kome jedan Sud ide uz dlaku, a drugi niz dlaku i tako u krug sve dok (srećom imamo i taj član u Zakonu) postupak ne zastari? Koja je svrha baviti se novinarstvom u vreme kada vas kao novinara Zakon ne štiti na potreban način i kada vas ni kolege sa kojima delite redakciju ne štite, kada gledate kako starije kolege „profesionalci u svom poslu“ krivicu zbog plasirane sporne informacije pravdaju rešenjem o godišnjem odmoru, dok drugi ćute, gledaju vas tužnim pogledom i teše onom čuvenom „biće sve ok, pa nema nikakvog osnova… itd“ Koja je svrha kada čak i pravosuđu treba da objašnjavate na koji način funkcioniše informativna redakcija i ko koga mora da sluša i ko određuje šta će biti plasirano gledaocima kao informacija, da li je ona od javnog značaja ili ne?

Upravo moje mesto je bila poslednja karika u tom lancu proizvodnje, a samo moja karika je bila optužena. Tako je valjda moralo biti. I sve to preživljavate kao neko ko još uvek uči osnove, čija se svaka napisana reč još uvek proverava, pa tek onda šalje na emitovanje i sve to preživljate sami bez dodeljene pravne zaštite.

Koja je svrha baviti se novinarstvom, kada u celom Šapcu pokušavate da pronađete advokata koji bi vas odbranio u takvoj situaciji, kada kao član UNS-a tražite pravnu zaštitu, a onda dobijete odgovor, da je problem što se sudski postupak odvija u Šapcu, pa bi advokatu trebalo platiti putne troškove, a nije problem naplatiti članarinu novinaru koji ne živi u Beogradu, to je već lako izvodljivo, a zaštiti ga, e to je već problem. I možda ono što je najtužnije u svemu ovome, vi ste angažovani na poslu novinara saradnika preko Omladinske zadruge, a da ste novinar, ne piše nigde! Zavedeni ste kao radnik u arhivi par meseci, pa onda odjednom ste pomoćni radnik na rasveti, pa onda ko zna šta još… Mogla bih ovako nabrajati danima, ali odgovor nemam…. ili možda ne želim sebi da priznam da mi iskustvo govori da je prava svrha novinarstva izgubljena, uništena, mutirala je u nešto drugo – rekla je Ana Acan u intervjuu za “Podrinske”, “Prava svrha novinarstva izgubljena”, (koje su jedine stale na njenu stranu i objavile njenu priču) objavljenom 22. marta 2012. godine.

O svom iskustvu u radu na lokalnim Televizijama Ana Acan je rekla da je nikakvo, da je ogorčena i zgrožena!

– Dugo mi je TV Šabac u srcu zauzimala bitno mesto, čak i kada sam otišla iz nje na drugu televiziju, valjda zato što sam prve korake u ovoj profesiji naučila baš na tom mestu. Razočarana sam bila rukovodstvom (zato sam i otišla u drugu TV), upravo zbog već spomenutog sudskog postupka u kom sam se našla ni kriva ni dužna, a drugi razlog je moj nerešen status.

Da bi zaslužila stalni radni odnos, nije dovoljno ako se zbog te televizije vučete po sudu godinama, a nije dovoljno ni ako radite dve pune godine bez dana odmora (odmarate se kada se razbolite). Sa godinu dana iskustva počela sam sa starijim (po stažu) kolegom Branimirom Ivetićem rad na emisiji „Plava patrola“ u saradnji sa šabačkom policijom. Radili smo naizmenično, jednu emisiju on, jednu ja, ali kolega Ivetić je već nakon čini mi se dve njegove emisije, otišao na služenje vojnog roka, tako da sam ostala sama na tom projektu. Tokom jedne sedmice, kao honorarac sa najnižom mesečnom zaradom u redakciji, dnevno sam morala imati jedan prilog u Vestima, jednom nedeljno biti autor i voditelj emisije „Šabačka hronika“, dok sam petak i subotu od 8 sati uveče do 6 sati ujutru, znači po celu noć, boravila sa patrolom policije i sa nekim od snimatelja pripremala materijal za emisiju.

Snimljen materijal se montirao uveče kada nikome od kolega ne smetamo, zapravo kada niko više, osim kolega iz tehnike, nije u televiziji. Naredni vikend kada se ne snima emisija, subotom i nedeljom bila sam prezenter (spiker) Vesti, a jedan od ta dva dana vikendom, i uređivala sam Vesti…

Nakon 25 izuzetno gledanih emisija i nakon javnih pretnji njenom kolegi snimatelju, tokom snimanja jednog hapšenja, odbila je da nastavim rad na emisiji…

– Naravno niko nije bio zainteresovan od drugih kolega da preuzme emisiju, a niko je nikada više nije ni pokrenuo, a policija je želela. Tada sam se razočarala i u policiju. Da li je moguće da se policajac, osobi koja verbalno preti i pokušava i fizički da zaplaši snimatelja koji je tu došao na poziv policije, obraća nadimkom a ne imenom i prezimenom i moli da se smiri umesto da ga istog trenutka udalji od snimatelja, a dotične osobe čije je hapšenje tada snimano, posle nekoliko sati bezbrižno sede u šabačkom kafiću (što je već stvar pravosuđa, a ne policije)?!

Da li se u takvom društvu, može pričati o pravom novinarstvu i može li se zaista baviti istraživačkim novinarstvom u današnje vreme, a da ste sigurni da postoji neko ko će vas i zaštiti? Ne može! Pa retko ko će, kao što vidite iz mog iskustva, platiti i nagraditi vaše zalaganje na poslu i rizikovanje sopstvenog života, a kamoli da vas zaštiti kada je to potrebno – pitala se tada Ana Acan.

– U narednom periodu ukoliko budem u novinarstvu, težiću tome da nikada više ne izgovorim da verujem u određenu političku opciju i trudiću se i dalje da ne budem ničija marioneta. Ukoliko se desi da neko od mene zatraži da napišem ono što se kosi sa novinarskim kodeksom, izaći ću iz ovog posla. I da ne bude zabune, „zakupljen termin“ se mora ispoštovati u ovom poslu i tada je obaveza novinara da bude prijatan i ne kritičan. Zato, napominjem gledaocima da uvek obrate pažnju i na sitna slova u uglu ekrana kada gledaju neku emisiju ili prilog! – poručila je Ana Acan.

Međutim, dvadeset godine kasnije Ana Acan, kao voditeljka upravo jedne takve emisije “zakupljen termin” zaboravila je na sve ono što je preživela i o čemu je govorila. Iako je, u takvim emisijama, “obaveza novinara da bude prijatan i ne kritičan” Ana Acan je dozvolila da gost emisije, Nikola Begović, vređa i ponižava njene kolege te da jednoj mladoj koleginici upućuje i seksističke poruku. I, ne samo da je ćutala već se i kikotala…

 

Čin četvrti

Isidora Kovačević nije tražila ništa više od onoga što bi svaki novinar trebalo da traži, pravo da radi svoj posao. I upravo zbog toga je kažnjena.

Kao apsolventkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, smer novinarstvo, Isidora Kovačević je prošla audiciju i započela karijeru na tada veoma gledanoj i cenjenoj regionalnoj televiziji RTV Šabac. Već na samom početku pokazala je ono što danas, nažalost, postaje retkost, profesionalni integritet. Verovala je da građani imaju pravo na pravovremenu i istinitu informaciju. Upravo ta jednostavna, gotovo školska definicija novinarstva ubrzo ju je dovela u sukob sa onima koji su godinama navikli da rade bez pitanja, bez odgovornosti i bez straha.

Nakon gašenja RTV Šabac, Isidora Kovačević postaje glavna i odgovorna urednica nedeljnika “Podrinske”. Nije promenila stavove, niti je pristala na kompromise. Nastavila je da veruje da je posao novinara da kontroliše vlast, a ne da joj služi kao megafon. Upravo tu počinje otvoreni sukob sa političkom klikom u gradu u kojem su pojedinci očigledno poverovali da mediji postoje samo da bi ih hvalili.

Kada novinar počne da postavlja pitanja, u autoritarnom ambijentu odgovori često dolaze u obliku uvreda, pretnji i kampanja linča. Tako je bilo i u ovom slučaju. Pretnje su stizale uglavnom sa društvenih mreža, brutalne, otvorene i uporne. Sve je uredno prijavljivano policiji. Reakcije nije bilo. Tišina institucija postala je glasnija od svih uvreda.

Vrhunac pritiska dogodio se posle napada batinaša na građane koji su na šabačkom mostu protestovali protiv kompanije Rio Tinto. Dok su mnogi ćutali ili relativizovali nasilje, u “Podrinskim” su objavljena imena i fotografije napadača, ali i ljudi iz lokalne vlasti koji su stajali iza te akcije.

To je bio trenutak kada je novinarstvo postalo „neprijateljski čin“.

Šabac je preko noći bio oblepljen poternicama sa likom Isidore Kovačević. Grad u kojem je radila i živela pretvoren je u pozornicu javnog progona. Poruka je bila jasna: ko se usudi da pokaže prstom na nasilje i zloupotrebu moći, postaće meta.

A država? Institucije? Sistem zaštite novinara o kojem se toliko govori? Ništa.

Niko nije odgovarao. Ni oni koji su pretili, ni oni koji su lepljenjem poternica podsticali atmosferu progona, ni oni koji su takvu kampanju omogućili. Još jednom je javnosti poslata zastrašujuća poruka: novinari u Srbiji mogu biti mete, a da za to niko ne snosi posledice.

Zato ovo nije samo priča o jednoj novinarki. Ovo je priča o sistemu koji ćuti dok se profesionalci zastrašuju. O društvu u kojem je opasnije objaviti istinu nego narediti nasilje. I o državi koja, kada treba da zaštiti one koji rade u javnom interesu, bira da ne vidi, ne čuje i ne reaguje.

Jer kada novinar postane meta, a institucije ostanu nemi posmatrači, to više nije samo problem profesije. To je ozbiljan signal da je sloboda javne reči pod opsadom.

A društvo koje pristane da se novinari progone zbog istine, vrlo brzo će ostati i bez istine i bez slobode.

 

Hronologija

“Ono čega smo se odavno pribojavali, nažalost, se i ostvarilo. Šabac više nije slobodan grad. Ni evropski ni demokratki a kamo li grad budućnosti. Jer ako jeste onda građanima Šapca predstoji mračna budućnost zasnovana na lažima i uterivanju straha. I, ono što je najgore Šabac više nije samo prljav već i nebezbedan grad” – objavile su “Podrinske” te 2021. godine.

Nedugo zatim ovaj ovaj tekst je postao “proročkanski”, Šabac je osvanuo oblepljen poternicama na kojima su bile fotografije maloletnog lica, advokata i novinarke Isidore Kovačević. A urednica “Podrinskih” se na poternici, kojom je oblepljen Šabac, našla samo zato što je otvoreno pisala i objavljivala fotografije onih koji su učestvovali u nemilim događajima na šabačkom mostu.

Slučaj je istog dana prijavljen policiji. Ali ostaće zabeleženo to kako su se u policiji najviše interesovali za to ko je njoj javio za plakate.

„Meni su za taj plakat javili telefonom pošto sam spavala. Nakon tog poziva otišla sam u Hitnu pomoć, jer mi je skočio pritisak, a onda sam pozvala policiju. Njih je najviše zanimalo ko je meni to javio. Zar je važno ko je meni javio kad je ceo grad oblepljen time? Onda su posle izvesnog vremena shvatili da ne želim da govorim o ljudima koji su meni javili, već da treba da se bavimo time ko je nalogodavac svega toga“, pričala je Isidora.

U ponedeljak, 20. decembra, Isidora je dala izjavu u Osnovnom javnom tužilaštvu u Šapcu.

Iako je ceo Šabac pričao o tome koja je štamparija štampala plakate, ko je to organizovao i distribuirao policija je ćutala.

Iz svojih izvora Isidora Kovačević je saznala da je policija uzimala otiske i našla jedno lice, odnosno da su ga putem otisaka identifikovali.

„U ponedeljak će biti tri nedelje kako sam zvala tužiteljku koja mi je rekla da je upravo tog dana trebalo da bude saslušano jedno lice. Međutim, davanje izjave je odloženo jer se ta osoba javila i rekla da ima povišenu telesnu temperaturu. Tužiteljka mi je rekla da će me nazvati nakon što uzme izjavu od te osobe, ali još uvek me niko nije pozvao“, izjavila je tada Isidora Kovačević za “Cenzolovku” i dodala da na osnovu toga pretpostavlja kako ta osoba još uvek nije dala izjavu.

Dani su prolazili a sećanje na ovaj događaj Isidora je obeležila jednim tvitom:

„Sutra se navršava 40 dana otkad su osvanule poternice u Šapcu. Niko nije saslušan, ‘nepoznati’ su nalogodavci, organizatori, distributeri. Srećno nam nezavisno pravosuđe.“

I dok je “afera” sa “poternicama” polako počela da pada u zaborav, glavna i odgovorna urednica “Podrinskih”, Isidora Kovačević, pred izbore 2023. godine, dobila je novu uvredljivu i preteću poruku sa profila na Instagramu sabacizbori2023 da bi zbog izjava o načelniku policije Aleksandru Vilotijeviću trebalo da ljušti krompir u Bogosavcu (zatvor u Šapcu) i da, zajedno sa Nebojšom Zelenovićem (bivši gradonačelnik Šapca), treba da se, posle izbora, iseli iz svog grada.

„Bezbednost mi danas, dve godine od ilegalnih poternica, kao ni posle pojavljivanja načelnika šabačke policije na mitingu vladajuće partije, više niko ne može garantovati. Prijavila sam taj slučaj policiji te, ako se nešto dogodi, stoji zabeleženo da nadležni ne samo da nisu radili svoj posao, već su i podržavali takvo proganjanje i targetiranje“, izjavila je tada Isidora Kovačević.

Osnovni sud u Šapcu je, 02.10.2024. godine, doneo osuđujuću presudu od dve godine zatvora Milanu Filipoviću iz Šapca, jer je proglašen krivim za lepljenje „poternica“ po Šapcu na kojima se nalazila glavna i odgovorna urednica „Podrinskih“ Isidora Kovačević, advokat Aleksandar Mijailović kao i tada maloletni Veljko Anđelić.

On je proglašen krivim za krivično delo ugrožavanje sigurnosti.

Njemu je sud izrekao kaznu od po 10 meseci zatvora za Isidoru Kovačević i Aleksandra Mijailovića i pet meseci za Veljka Anđelića.

Sud je ove kazne spojio i izrekao jedinstvenu kaznu zatvora od dve godine, kao i godinu dana zabrane prilaska i komunikacije sa oštećenima nakon izdržane kazne zatvora.

Suđenje je trajalo nešto više od godinu dana, dok je ceo postupak zajedno sa istragom trajao tri godine.

„Presuda pokazuje da je moguće dobiti pravni epilog kada ste ugroženi, ali pokazuje i da sistem ne funkcioniše i da postoji opstrukcija kada je potrebno sačuvati ljude bliske, verovatno, vlasti uzimajući u obzir da su same poternice nastale nakon incidenta na protestu na mostu u Šapcu 2021. godine“, izjavila je tom prilikom Isidora Kovačević.

Nažalost, nakon što je Osnovni sud u Šapcu doneo osuđujuću presudu od dve godine zatvora za Milana Filipovića iz Šapca, zbog lepljenja „poternica” za novinarkom Isidorom Kovačević, Viši sud u Šapcu je ukinuo ovu prvostepenu presudu, pa je suđenje bilo ponovljeno.

Iako se činilo da će ovaj slučaj targetiranja novinara biti jedan od retkih koji će se završiti tako što će učinilac biti adekvatno kažnjen, ispostavilo se da je put do pravde dug kada su u pitanju napadi na novinare, a po svemu sudeći i vrlo neizvestan.

Najbizarnije, pored brojnih nelogičnosti u postupku, koji je trajao dve godine, bilo je to što policija sedam meseci nije uspela da uruči poziv na suđenje osumnjičenom. Kao razlog su navodili da ne mogu da ga pronađu, iako se on sve vreme nalazio u Okružnom zatvoru u Valjevu zbog dilovanja droge.

Osnovni sud u Šapcu, u ponovljenom postupku održanom u julu 2025. godine, ponovo je doneo osuđujuću presudu od dve godine zatvora Milanu Filipoviću iz Šapca i zabranu od godinu dana prilaska oštećenima, jer je proglašen krivim za lepljenje „poternica“ po Šapcu na kojima su se nalazili: advokat Aleksandar Mijailović, tadašnja glavna i odgovorna urednica „Podrinskih“ Isidora Kovačević, kao i tada maloletni Veljko Anđelić.

„Iznenađena presudom nisam, ali sam uznemirena čitavim postupkom. Predugo traje a ništa se zapravo nije ni desilo, niti rešilo. Sudski postupak u Srbiji, za ugrožavanje sigurnosti novinarke, advokata i tada kad se desio slučaj, maloletnika, pretvori se u agoniju, u mučenje od strane onih koji bi trebalo da nas štite, dok se nalogodavci, koordinatori, vlasnik štamparije i distributeri i dalje bezbrižno šetaju ulicama grada. Oni nisu morali da beže, da se sele, da se sakrivaju, jer njih je policija svojim nečinjenjem, nepostupanjem u ovom slučaju, zaštitila i poslala im jasnu i glasnu poruku da je potpuno u redu targetirati, pretiti, maltretirati svakoga. I novinara/ku, advokata/cu, čak i maloletnika/cu. Pretnje upućeni meni se nisu zaustavile na „Poternicama“. Bilo ih je i pre a bilo ih je i posle. I simptomatično: nijedna pretnja nema sudski epilog. A kako vreme odmiče, i slučajevi imaju rok trajanja i mogu da zastare“, komentarisala je ponovnu presudu Isidora Kovačević.

Međutim, Veće Višeg suda u Šapcu, u sastavu Miladin Danojlić (predsednik veća i suda), Saša Knežević i Mirjana Pajtić donelo je presudu kojom je ponovo preinačena odluka Osnovnog suda u Šapcu, a okrivljeni Milan Filipović je oslobođen optužbi.

Ovom presudom okončan je slučaj poternice za novinarom, advokatom i maloletnikom a da Pravda nije zadovoljena.

„U Srbiji više nema budućnost za nezavisne novinare. Očekujemo i da, povodom ovoga, reaguju i sva Udruženja koja se bave medijima, slobodom medija, slobodom prava, ženskim pravima i osude ovaj huškači i, slobodno možemo reći, „fašistički“ čin kojim naprednjaci pribegavaju u obračunu sa neistomišljenicima i istinom“, objavila je tada redakcije „Podrinskih“.

Ali sve se brzo zaboravilo. Ostali smo samo mi, kojima su ove ”poternice” promenile, ili bolje rečeno “uništile”, živote da pamtimo i da verujemo da će spora Pravda, kad-tad, ipak stići.

 

Epilog

U zemlji u kojoj se novinari proglašavaju metama, a oni koji prete i organizuju hajke ostaju nekažnjeni, ne urušava se samo jedna profesija, urušava se samo tkivo društva. Jer kada novinar mora da strahuje zbog istine koju objavljuje, to znači da vlast strahuje od građana koji bi tu istinu mogli da saznaju. Slučajevi šabačkog novinara i novinarki zato nisu bila samo njihova lična drama već opomena svima: ako se danas ćuti na progon novinara, sutra će se ćutati na progon svakog građanina koji se usudi da govori. A društvo koje ućutka svoje novinare, vrlo brzo ostaje i bez slobode i bez pravde.

A Šabac je upravo to ostao. Grad bez slobode, pravde i novinara.

Dragan Eraković je napustio “Glas Podrinja” i do odlaska u penziju radio je kao profesor srpskog jezika u jednoj osnovnoj školi. Ipak ostao je veran novinarstvu i sa istim žarom još uvek piše za svoje “Podrinske”.

Aleksandra Delić je napustila novinarstvo, postal visoki funkcioner Srpske napredne stranke, a danas je direktorka Šabačkog pozorišta.

Ana Acan, nekad, novinar, voditelj, prezenter i urednik informativnog programa (od 2003. godine na RTV As) danas je i direktorka dve medijske firme: JM INFO MEDIA DOO (za kablovske komunikacije), sa sedištem u Novom Beogradu, registrovane 04.07.2023. godine, koja je u vlasništvu Jovana Milutinovića i INFOMAČVA DOO (Proizvidnja i emitovanje televizijskog programa) sa sedištem u Šapcu, a koja je u vlasništvu BEST MEDIA TEAM DOO (registrovane 24.12.2025. godine) čiji je director Dragan Lazić a valasnici “Alo media system” doo Beograd (90% udela) i “Insajder tim” doo (10% udela) sa sedištem u Beogradu (80% udele) i Dragana Mandića (20% udela), sa prebivalištem u Loznica.

Isidora Kovačević, odselila se iz Šapca. Nastavila je rad u medijima..

Autori teksta: Redakcija „Podrinskih“ (Ivan Kovačević, Snežana Kovačević)

 „Tekst je nastao u okviru projekta „Medijska strategija po meri građana 2025 – 2031“, koji podržava Evropska komisija, a sprovode ga članice Koalicije za slobodu medija: Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal pres“, Asocijacija medija (AsMedi), Asocijacija onlajn medija (AOM), Nezavisno udruženje novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Fondacija Slavko Ćuruvija i GS KUM Nezavisnost, u periodu od marta 2025. do februara 2027. godine Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovorna redakcija koja je tekst pripremila i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.“