Azbukovčanin biti, nije baš lako. U poslednje vreme Azbukovčani su opet na glasu (neki i na lošem) – taj glas o Azbukovčanima najbolje šire sami Azbukovčani. Ali i svi oni koji ovde dolaze radi posla, Drine, lova, ribolova, Bobije i lepe prirode azbukovačke.
Po čuvenju Azbukovčanima su slični samo još Valjevci. Valjda zato što nam se opštine negde graniče. Čuvena je valjevska podvala, njome se ponose Valjevci. Valjevci se ponose onim čim se niko ne ponosi. Ti Valjevci jesu šaljivi, kao da su od Krivotorbića učili da se šalikaju zato su i pokušali da neke Ljubovijane prevedu u Valjevce – to im baš nije polazilo za rukom. Valjda u znak priznanja azbukovačkog šalikanja u Valjevu podigoše kafanu „Ljubovija“.
Nema razlike između Valjevca i običnih Krivotorbića. I Ljubovijanin može postati svako, ako ima zasluge, ili ako obećava. Zato oni koji tvrde da u Ljuboviji i nema Ljubovijana mogu biti u pravu. Ima ih ali sve manje. Sve je više onih koji se uporno prikradaju Ljuboviji. U toku noći dođu i nasele se. Omrknu kao neki tamo, a osvanu kao pravi Ljubovijani. Dok Ljubovija spava, oni su već na nogama. Prepoznaju se lako, oni jedino nisu zaljubljeni u Ljuboviju.
Azbukovčanin je onaj koji ima obraza i koji se stidi kad je prilika za to. Onaj koji nema ni obraza ni stida, valjda nikad neće ni postati Azbukovčanin. Biti Azbukovčanin, to je gotovo status u društvu. U ovoj zemlji valjda i nema nekog, a da taj nema nekog iz Azbukovice.
Azbukovčanin je čovek i bistrih vidika, oka sokolovog i čiste duše. Samo takav čovek ume da se šalika. Takvi smo ti mi Krivotorbići. Znali su to i Valjevci od davnina. Izgleda da za to nisu čulu jedino Šapčani. Ono još uvek da su im Valjevci, ono pre, od tuge mladu izlečili. Dobro je to i za njih i za nas. Od tog vremena Azbukovčani i Dubrovčani koji olovo i srebro ovde uzimaše, i Turci Sokoljani i razni putnici namernici, sve su to brate Azbukovčani. I oni što im je majka imala teži porođaj pa su se u Ljubovijskoj bolnici morali roditi – i to su, brate moj, Azbukovčani. Azbukovčani su i oni mrtvi Azbukovčani, koje zato valjda po baščama svojim sahranjujemo.
Azbukovčani nisu Azbukovčani zato što su tamo neki bili Azbukovčani, već zato što se na uzorne ogledaju.
Azbukovčani nisu samo oni koji sve ovo ne znaju i koji neće da znaju ko su bili Azbukovčani pre njih.
(Lepa priča, iz pera Zorana A. Mihailovića, „Novine Azbukovačke“, Jun 1997. godina).
Pripremio: Brano Petrović
