Belo (svetski) ruski  scenario

0

RIJALITI SRBIJA

Poznavaoci beloruskih prilika i neprilika kažu da su Belorusi strpljiv i trpeljiv narod. I da su bliski Rusima na mnogo načina ali da imaju svoj nacionalni identitet, kulturu, istoriju… I da na vlasti u toj zemlji već 26 godina obitava jedan čovek – Aleksandar Lukašenko. Diktator starog kova, klasičan primer besprizornog autokrate koji je našao pa zašao, koji nije obavešten da je „berlinski zid“ srušen, da nema više SSSR-a ni druga Staljina ni komunizma ali koji svih ovih godina ipak vešto pliva između EU i Rusije a pomalo i SAD i koji je na nedavno završenim predsedničkim izborima izborio šesti mandat (!) sa preko 80% osvojenih glasova. E, to je prelilo čašu narodnog nezadovoljstva, ta još jedna u nizu izborna prevara, i grdan svet se izlio na ulice beloruskih gradova, kao voda kad se izlije, nezaustavljivo. Mladi i oni stariji, zaposleni u državnim preduzećima i fabrikama, i oni sa nacionalne televizije-javnog servisa, svi ti pristojni ljudi kojima očito trpilo nije više moglo da istrpi toliku bahatost neprikosnovenog vođe, odlučili su da ustanu u odbranu slobode i dostojanstva. Iako u Belorusiji gotovo da nema siromaštva a plate i penzije jesu male ali redovne, i ulice, trgovi i parkovi su besprekorno čisti, tamošnji građani s pravom traže nešto više – mogućnost da budu različiti, da tako i misle a da ih tajna policija (sa starim, dobrim, imenom KGB) ne odvede izvečeri, u tajnosti naravno, u nepoznatom pravcu i smesti na lokaciju gde Sunce ne sija nikada. Što se već dešavalo. Bunili su se Belorusi 1999. i 2006. i 2010. godine i to masovno ali bez uspeha. Lukašenko je i opozicionare i svoje službenike poput ministra unutrašnjih poslova ili predsednika Centralne izborne komisije sklonio sa scene i poslao na (službeni) put bez povratka. Ni do danas se ne zna šta se sa njima i mnogim drugim protivnicima režima dogodilo. Nestali u akciji? „Međunarodna zajednica“ i tada je mlako reagovala na postupke Lukašenka pa je ovaj nesmetano nastavio da radi ono što jedino zna i ume – da vlada bez bilo kakve kontrole. I ovih dana kada su na ulicama stotine hiljada građana i što je, možda, najbitnije-građanki, mladih, nasmejanih, u belim haljinama, sa cvećem za policajce pod punom ratnom opremom, evropski čelnici reaguju sa zakašnjenjem i njonjavo. Tek kada su snimci bestijalnog ponašanja snaga reda izašli u javnost, kada su pale prve žrtve, i kada je bilo više nego jasno da će režim golom silom pokušati da se odbrani od sopstvenog naroda, mudonje iz Brisela i najjačih država Evrope izvoleli su izjaviti da ne priznaju pokradene izbore u Belorusiji i da su spremni da Lukašenku i njegovoj zločinačkoj ekipi uvedu sankcije. Što je ovog, verovatno, više zasmejalo nego potreslo jer on računa (možda i bez krčmara) da sve dok ima baćušku Putina i „majčicu Rusiju“ iza sebe može da kaže „mirno spavaj nano, sve je zaključano…“ I evo već se sprema da pohapsi sve lidere tekućih protesta , strpa ih u zatvor i baci ključ. Prosto je fascinantno kako svi diktatori liče jedni na druge ali i kako im se sudbine ipak razlikuju. Neki svoju bahatost, oholost i potpuno negiranje stvarnosti u kojoj ih narod više ne želi plate glavom kao Čaušesku, recimo, a neki poput Madura u Venecueli ili Asada u Siriji nastavljaju svoju autokratiju uz povremene turbulencije. To što Lukašenko u svojim govorima optužuje strane faktore za destabilizaciju političke i društvene scene u Belorusiji nije bez vraga kao i što svoje političke protivnike naziva izdajnicima i stranim plaćenicima koji podrivaju bezbednost države je takođe očekivano za nekoga ko se srodio sa državom i ne pravi razliku između svoje bezbednosi i nacionalnih interesa. I uzda se u vojsku, policiju i KGB. Auuu, što ovo zvuči poznato… Ko će izaći ka pobednik iz ovog „rata“ nije baš sasvim jasno, optimistički pogled na situaciju u Belorusiji bi tipovao na narod a onaj realistički na jednog i jedinog Aleksandra Lukašenka, čoveka koji je i koronu pobedio votkom i vožnjom traktora unatraške. Iz Srbije se na dešavanja u Belorusiji gleda različito (a i kako bi drugačije). Iz ugla vlasti to je unutrašnje pitanje Belorusije i oni se, je li, ne bi mešali u tu priču dok mnogima u tzv. opoziciji teku sline i udaraju suze radosnice na oči. A u velikom broju naprednjaka upravo iz vrha vlasti je već pomalo umrlo govno od straha na sam pogled na one nepregledne kolone građana na protestima u Minsku i drugim gradovima jer im se na sekund ukazalo da bi se nešto slično moglo dogoditi i u Beogradu i u drugim srbijanskim gradovima. Ali naš Aleksandar je s pravom miran i spokojan jer zna da tako nešto ovde nije moguće. Međunarodni faktori našeg omiljenog a i njima dragog „diktatora“ svesrdno podržavaju jer je on garant stabilnosti na Balkanu (kao nekada S. Milošević) i nezavisnosti Kosova u perspektivi. A i ne vide, kao ni mi, u Srbiji respektabilnu alternativu. I Srbi su kao i Belorusi strpljiv (spašen?) i trpeljiv narod ali su i mnogo pokvareniji, labavog karaktera, u velikoj većini jajare koje je lako podmititi i uplašiti. I ovde je opozicija „svaka vaška obaška“, oni koji se najviše trte da budu pravi opozicionari su u stvari Vučićevi bliski saradnici u zločinu a ostali su uglavnom nesposobni da urade bilo šta efikasno protivu SNS režima osim da mlataraju jezikom na nekim improvizovanim konferencijama za medije a niko ih ne sluša niti shvata ozbiljno. Mi u Srbiji nemamo toliko poštenog, čestitog i pristojnog sveta (ako uopšte ikakvog i imamo) kao što gledamo na ulicama beloruskih gradova pa zato i nema ni u najavi šanse da će se bilo šta bitnije promeniti u ovom tamnom vilajetu. Kada diktatora svi podržavaju, na ovaj ili onaj način, namerno ili nenamerno, onda u tom društvu i ne vlada diktatura već je to konsenzus prećutno postignut između loših i gorih, i niko nikog ne dira, neka ide život i sve tako. Ovde i odavde su već gotovo svi vozovi otišli, brodovi otplovili a bake prošle s kolačima. Stanje nije normalno što znači da je redovno. Živela Srbija!

Dragan Karalazić

Facebook komentari

Leave A Reply