Iz štampe su izašli prvi primerci zbirke priča „Beleg od bajoneta“, treće knjige Trilogije „Vojnikova breskva“. Doduše, ne u najkvalitetnijem tvrdom povezu i ne u 500 primeraka, kako sam želeo, jer nije bilo dovoljno sredstava, tačnije izostala je planirana finansijska pomoć Uprave grada Šapca. Trebalo je da knjiga bude pomognuta određenim novčanim iznosom, ali je rukopis na Konkursu Grada odbijen za štampanje jer – po tvrđenju Komisije – zahtev nije bio potpun. Nedostajala je, pored ostalog, recenzija.
Čista laž, naravno. Članovi komisije nisu smeli, nisu se usudili da ustvrde da knjiga sa pričama o stradanju, junaštvu i borbi za slobodu srpskog naroda, posebno majki, kvalitetom pisanja i izborom tema ne zavređuje pomoć grada koji je, sa stradanjem svog stanovništva, jedna od glavnih tematskih celina knjige. Kukavičji su smislili laž da bi opravdali svoj postupak. Ali, tako je to KAD VRANE ORLU MERE LET.
Iza svega, u stvari, ne stoje članovi komisije, nego Miroljub Mijušković, čovek zadužen za kulturu u novoj vlasti Samouprave grada, koji je – iz ličnog amoniziteta prema autoru („Šabac je mali grad, u njemu sve se zna“) – sprečio nameravano praćenje republičke orijentacije da se skinu tabui zaborava sa strašne i teške, ali ponosne prošlosti srpskog naroda.
Miroljub Mišković, čovek koji nikada nije završio fakultet, hteo je da spreči objavljivanje završne knjige Trilogije „Vojnikova breskva“, autora koji je na studijama istorije književnosti diplomirao još pre pola veka. (Nije potrebno nabrajati moja druga dopunska usavršavanja, počev od postdiplomskih studija na grupi za svetsku književnost u Beogradu 1972-1974. godine.)
Nije uspeo. Knjiga je pred vama, dostupna čitaocima i poštovaocima Roda. To je ono što je bitno. I ovakav njen izgled je reprezentativan zahvaljujući izdavaču „Ekografu“ iz Šapca i dragim prijateljima koji su pomogli da bude štampana: Kompaniji „Galeb“ i njenom vlasniku Radu Veselinoviću iz Šapca, Kompaniji „Eliksir“ iz Šapca, Melaniji i Milutinu Borisavljeviću iz Slatine kod Čačka, Mihalju Novkoviću, Šapčaninu i građanu sveta, Ruži Trifunović iz Pariza, Jasmini Marazović iz Pariza i Šapca, Milici i Slavi Radovanović iz Barajeva, Miri i Milutinu Sokanoviću iz Savinog sela, protejereju-stavroforu Slobodanu i Dušanki Radojičić iz Surčina, Stevanu Simiću iz Mišara, braći Stanoju Filipoviću iz Loznice i Goranu Cvetiću iz Beograda…
Sada, kada je knjiga u javnosti, možda se nađu još neki časni i dobronamerni ljudi da pomognu da se uveća tiraž i jedan broj primeraka uradi u tvrdom povezu. Bilo bi dobro.
Ali, dobro je i ovako. Srećan sam. Uostalom, ako knjiga vredi – u šta su njeni recenzenti i drugi poštovaoci književnosti i istorije – uvereni, onda će ona naći svoj put u vreme.
Dragan S. Filipović
