U delima Filipa K. Dika i Borislava Pekića pojavljuje se figura čoveka koji je prestao da bude čovek, iako po spoljašnjosti to ostaje. Dik ga naziva androidom: bićem koje radi, reaguje i misli po unapred zadatim algoritmima, lišeno empatije i unutrašnje autonomije. Pekić ga, drugim rečima, opisuje kao podanika savršeno uklopljenog u mehanizme jednog sistema, čoveka kojeg je istorija, ideologija ili strah „doradio“ do mere u kojoj je izgubio lični unutrašnji glas. I jedan i drugi u stvari govore o istom: o procesu androidizacije (instrumentalizacije) ličnosti, o trenutku kada čovek prestaje da bude subjekt i postaje instrument.
Kada se taj okvir primeni na današnju Srbiju, on postaje zastrašujuće jasan. Android nije tehnološka fantazija; on je savremeni građanin koji je u političkoj praksi sveden na funkciju. To je čovek od koga se traži da ne misli nego da ponovi, da ne procenjuje nego da posluša, da ne gradi društvo nego da učestvuje u ritualu. To je čovek koji je postepeno naučen da ne veruje sopstvenom iskustvu, nego da veruje onome što mu se servira; da ne pita zašto, nego da prihvati „tako mora“.
U Dikovom svetu, android je opasan ne zato što je mašina, već zato što ne ume da saoseća. U Pekićevom, najveća pretnja je čovek koji se odrekao slobodne volje. U Srbiji danas, ta dva opisa se sudaraju na ulici, na televiziji, u javnim službama, pa čak i u privatnim životima. Normalizuje se ideja da je „bezbednije“ ne misliti samostalno, da je „pametnije“ prihvatiti gotovo, da je „lakše“ ne birati. To je fabrika savremenih androida, tj. ljudi koji ponavljaju reči vlasti, koji relativizuju nasilje, koji glasaju po instrukciji, koji podržavaju nepravdu zato što im je rečeno da je to „nacionalni interes“.
Pekić bi u tome video mehanizam totalitarne discipline: čoveka koji se prilagođava do nestajanja. Dik bi prepoznao bića koja su izgubila sposobnost empatije, koja više ne osećaju bol tuđeg prebijanja, tuđu nepravdu, tuđi strah… Sve je to „predstava“, ako se ne tiče lično njih. A kad društvo počne da proizvodi takve ljude, onda se svako demokratsko tkivo raspada, jer demokratija može da postoji samo tamo gde postoje slobodni subjekti, a ne programski izvedene reakcije.
Zato je borba za slobodu u Srbiji danas borba protiv sopstvene androidizacije. Svako ko odbije da ponovi nametnutu istinu, ko odbije da se plaši, ko odbije da se odrekne empatije — čini nešto dublje i važnije od političkog čina. On potvrđuje da je čovek. Istinski, složeni, slobodni čovek.
Dik i Pekić bi se u jednom sigurno složili: društvo propada ne onda kada ga vode loši ljudi, već onda kada dobri pristupe ulozi savršenih androida.
Stoga, čitajte. I razmišljajte. Da se na kraju ne biste zapitali: ko je živeo moj život? Ja? Ili neko drugi?
Jovica Radović
