Čija su deca siromaštva
Tako je davno pevao Šarl Bodler o siromaštvu i jadu u gradu svetslosti, Parizu, a mnogima je u sećanju Oliver Tvist, u najbogatijoj imperiji 19. veka, Engleskoj. Vremena se menjaju, nismo mi baš toliko siromašni da se ne može pružiti pomoć i briga najugroženijima. Pa tako u utorak, oko podneva, ispred zgrade Trezora, nekadašnje banke i SDK, jedan dečak prosi. Sedi na tankom kartonu po hladnom vremenu, bilo je tek nešto oko nule, i onako, ćuteći, tužno, drži kutijicu za novac, prosi.
Ili, slična slika prošle sedmice ispred Crkve, uveče, jedna devojčica ćuteći, prosi. Bilo bi krajnje neumesno da se oni fotografišu kao dokaz siromaštva, jer u sebi nose toliko patnje i stida koji bi svakako oni stariji trebalo da imaju. Najupečatljivije je to opisao Šapačanin Laza Lazarević u pripoveci „Sve će to narod pozlatiti“, kao neku drevnu fresku o siromaštvu, ali i nemaru onih drugih.
Ne tako davno gradska, demokratska vlast, imala je u svom programu obećanja: da niko neće biti gladan, da će ostati sam i zaboravljen, a sva deca bi trebalo da nauče da plivaju, pecaju i igraju kolo. Nova, naprednjačka vlast kiti se rekordnim budžetom od 6,3 milijardi dinara, daleko većim od one prethodne vlasti, ali ko to mari za one siromahe, pogotovo decu koja bi trebalo da provode bezbrižno detinjstvo.
Nije naodmet podsetiti da postoje i nadležne službe Centar za socijalni rad ili Crveni krst, i nije im radno mesto samo kancelarija. Mogli bi nekad da se upoznaju i sa ovim malim nevoljnicima, koji nikome nisu skrivili da se ponižavaju i prose. Pre svega da im se osiguraju pristojni uslovi za školovanje i život, a ne da od malih nogu vuku bukagije siromaštva i bede.
Dragan Eraković
