Martovske ide
Pre 21 godinu, 12. marta, u Beogradu je ubijen prvi demokratski izabrani premijer Srbije, dr Zoran Đinđić. Ubili su ga pripadnici Jedinice za specijalne operacije, koji bi trebalo da su vojnici u službi države i građana, a nisu to bili. I posle dve decenije još se zvanično ne zna ko su nalogodavci ovoga atentata, jer malo ko može da poveruje da je sve proisteklo od onih koji su duboko zagazili i u krminal.
Vremenom se u Srbiji mnogo toga relativizuje i zaboravlja, ostavljajući prostor za neka druga tumačenja i nipodaštavanje. Po običaju dugo se u Srbiji čeka na neku istorijsku distancu i objektivno sagledavanje ličnosti, pogotovo u burnim vremenima. Olako se zaboravilo na devedesete godine, ratove na tlu SFRJ, međunarodnu blokadu i sankcije, hiperinflaciju gde je mesečna plata bila pet nemačkih maraka, nedostatak osnovnih namirnica, restrikcije struje, i na kraju izbacivanje SR Jugoslavije iz Ujedinjenih nacij, iako je ona bila i osnivač Lige naroda i UN…
Pre svega Zoran Đinđić bio je strateg više od 20 opozicionih stranaka u rušenju režima Slobodana Miloševića, a umnogome je doprineo da se tadašnja SR Jugoslavija vrati u UN. Privreda je bila na kolenima, država u ogromnom dugu, pretile su secenionističke grupe na jugu Srbije, ta ista JSO bila je odmetnuta…
Rezultati Đinđićeve vlade bili su odmah vidljivi, privreda je ubrzano krenula, BDP je rastao šest-sedam odsto godišnje, a spoljni dug je smanjen za više od polovine, otpisivanjem Londonskog i Pariskog kluba za oko pet milijardi dolara…
Isplaćena su zaostala potraživanja radnika i povezan radni staž, kao i penzije i socijalna davanja, a čak je vraćena i devizna štednja kod Jezde i Dafine…
Osnovna postavka Zorana Đinđića, što je rekao i na jednoj protesnoj šetnji u Šapcu, da državu moramo pretemeljiti, zapravo početi od početka. I bila su otvorena vrata demokratije, ali je to mnogima smetalo. Ostalo je poznato.
D.Eraković
