Zapis iz pomračenog grada
Meseci prolaze a Šabačko pozorište sve više tone u „mrak“. Prosto je neverovatno koliko je Aleksandra Delić, direktorka, za ovo kratko vreme njene diktature i neznanja ili nerazmevanja pozorišnog života uspela da nanese štete ovoj značajnoj kulturnoj ustanovi u gradu. Neverovatno je, takođe, da ova bivša novinarka koja se obrela u Srpskoj naprednoj stranci, po „zadatku“, nema ni jednog iskrenog prijatelja da joj ukaže na sve gluposti koje čini. Za njeno dobro. Pa, okreni-obrni, ispada da sam joj ja jedini prijatelj!? Ali, dok ona to bude shvatila, „ode mast u propast“!
Ovogodišnja pozorišna sezona u Šapcu počela je veoma žalosno. Dugo su „izlozi“ pozorišta zvrjali prazni a onda, posle mog pisanja, su se brzinski „napunili“. Međutim, bilo je to malo i slabo za renome Šabačkog pozorišta. Pre svega iz razloga što je na repertoaru bilo svega i svačega samo ne predstava šabačkih glumaca. A o nekoj premijeri i da ne govorim.
Zato se, verovatno, direktorka potrudila da u novembru „izloge“ na vreme popuni. Ali, ne lezi vraže, i tu je debelo omanula. Ono što je građanima prvo upalo u oči je da je direktorka na repertoar stavila samo dve predstave domaćeg ansambla, pitanje kako je izabrala baš te predstave i sa kim se konsultovala, a sve ostalo su predstave nekih gostujućih pozorišata, komercijalne predstave, kojima ovo naše pozorište dođe kao dobra i sigurna tezga.
Zanimljivo je da su i plakati koji imaju svrhu da najave predstavu lepljeni onako ofrlje. Samo da izlog ne bude prazan. Tako na plakatu koji najavljuje dečju prednstavu „Petar Pan“ nema nikakvih podataka. Ni čija je predstava ni ko su glumci… Pa, ispada, da je to predstava „iznenađenja“. Dovedite decu u pozorište pa šta vam Bog da.
Nažalost jedan najavljeni, i brzinski rasprodat, koncert direktorka je otkazala jer ansambl nije bio ponizan partiji kojoj ona pripada.
I, kad se sve sabere ispada da je Aleksandri Delić, direktorki, gradska vlast na upravljanje dodelila samo zgradu u kojoj je nekad bilo pozorište i dala joj odrešene ruke da ona tu radi šta joj se prohte. Da je izdaje po sopstvenom nahođenju i da glumata upravnicu.
Na daskama koje život zakupljuju
Tako u našem gradu postoji pozorište koje više nije pozorište. To je sada rental-centar scenskih kvadrata, gde se umetnost izdaje po satu, uz tajni ugovor i osmeh direktorke.
Direktorka, žena vizije, shvatila je ono što umetnici nikako nisu: šta će Šapcu glumci kad ona može da ih iznajmi na sat. Šabački glumci su, kažu, nezadovoljni. Ma daj! Kao da je njihov posao da glume? Oni bi da „igraju predstave“, da „rade sa publikom“. A direktorka zna bolje: danas se ne igra, danas se, izdaje. Sala, kostimi, reflektori. Ako bi se mogla izdati i publika, verovatno bi već bila na spisku zakupaca.
Dok glumci čekaju dozvolu da kroče na scenu, direktorka neumorno gradi novi pozorišni koncept, teatar bez domaćih predstava, glumaca i, po mogućnosti, publike. Jer publika ume da pita, a glumci umeju da misle. A to, znamo svi, ume da pokvari svaki poslovni plan.
Neko bi rekao da je reč o sukobu između umetnosti i ekonomije. Nije. Ovo je jednostavno komad apsurda u kojem direktorka igra sve uloge: i producenta, i dramaturga, i portira koji odlučuje ko sme da uđe. Glumci? Oni su postali dekoracija, samo smetaju da se sala lakše izdaje
Kraj? Ne, ne. Ovo je samo prva sezona. Sledeće godine, možda se i sama direktorka oproba u glavnoj ulozi, monodrama „Ja protiv pozorišta“. I, poznajući dosadašnji repertoar, karte će se prodavati bolje nego ikad.
.Šapčani su navikli na razne predstave, ali ovakvu još nisu gledali. U toj monodrami, publika ne aplaudira, ona klima glavom i pita se kad će neko da podigne zavesu i vrati pozorištu smisao.
Možda je to novi pravac: postmoderni teatar bez predstava. A možda je, jednostavno, vreme da neko pozove režisera da vrati red u ovu tragikomediju.
Jer Šabac je grad koji zna da se pozorište ne meri po zaradi, nego po suzama i osmesima. I ako neko to ne razume, možda je na pogrešnoj strani rampe.
Ivan Kovačević
