Potrebno je bilo samo dve večeri osrednjih vremenskih nepogoda pa da se uverim u svu brutalnost života, i vremena, koga zovemo „zlatno doba“. Iz ubeđenja da je to tako ili iz sprdnje – procenite sami.
A kako to izgleda u realnom životu?
Dve večeri malo obimnije kiše, sa grmljavinom, sasvim su dovoljne da više od dvanaest sati ostanete bez struje a samim tim i bez vode, dva dana bez interneta a telefon i ovako i onako ne radi jer MTS, ovde gde živim, nema signal ali zato naplaćuje pretplatu i usluge koje ne izvršava – „tako su u mogućnosti“. Ako se tome doda i nekoliko desetina kubika blata koje se sa obljižnje njive, neodgovornog i bahatog komšije, slilo na jedini put koji postoji kao veza sa svetom, i potpuno ga zatrpalo, onda je potpuno jasno da ovo ne bi bilo „zlatno doba“ ni za vreme pre Hrista.
Ali „dobro“ je! Ma, sjajno je u odnosu na ono šta nam se najavljuje!
Posle dvanaest sati stigla je struja, proradio hidrofor pa ne mora više kofom i kišnicom da se spira… „znate na šta mislim“…, internet je ponovo proradio a sa njim i mogućnost informisanja i uveravanja da nam je mnogo bolje i lepše nego što to očima može da se vidi. Telefona i tako nema, i ne treba da ima, jer ko me je terao da izaberem MTS – pa samim tim za to sam snosim krivicu.
Međutim, šta ću sa ovih više od dvesta metara puta na kojem se nalazi preko trideset santimetara blata, živog blata, i koje me sprečava do prodavnice da odem a kamo li, ne daj Bože, nešto drugo da se desi. Put je lokalni i za njega niko nije nadležan. Ni saobraćajna ni komunalna policija. U mesnoj zajednici takođe. Komšija, koji je ovu nesreću i napravio, kaže mi jutros, besan što ne može da uđe u njivu i nastavi da bere duvan, „tuži vlasnika njive ja sam samo zakupac“, okrenu traktor, sa sve radnicima, i ode. Nije me pitao, recimo, imaš li hleba ili da li ti je nešto potrebno… A da pomogne u čišćenju puta ne pada mu na pamet.
E, to je danas Srbija. I „zlatno doba“!
Ivan Kovačević
