RIJALITI SRBIJA
Kada je tog 5.oktobra 2000. godine, kasno uveče, Petar Petrović (sa uplatnice) nakon burnog dana legao u krevet zaspao je kao beba, snom pravednika. I sanjao je, naravno, 6.oktobar pa sve dalje i dalje i sve lepše i lepše. Sve one godine, 90-e, koje su bile ispunjene borbom za slobodu a protiv zlog režima Slobodana Miloševića i njegovih satrapa, sva ona odricanja od kakvog-takvog normalnog života, tuče sa policijom, suzavac i pendreci, sva ona skrivanja od tajne policije i državnih batinaša, siromaštvo usled sankcija i ratova u kojima Srbija nije učestvovala ali ih je sve izgubila, sav taj bunt s razlogom dobio je svoj smisao tog 5.oktobra masovnim protestima građana i slomom zajedničkog zločinačkog udruženja crveno-crne koalicije (SPS-SRS). I Petar Petrović ( sa uplatnice) bio je srećan, osećao je da je učestvovao u nečem velikom, u pobedi nad neprijateljima naroda, konačno. Pa je logično u snovima video sve ono što je budan sanjao godinama a to je normalna, pravna i pravedna država bez neprikosnovenog vođe poput SM-a, sa institucijama koje ograničavaju i kontrolišu svaku vlast a u korist građana, više posla za sve, bolje uslove rada, jednakost i solidarnost, slobodne medije, fer izborne uslove, demokratiju… I osmeh na licima sugrađana, mladih i starih, ponovo. Zar je sve to bilo tako mnogo, tako neostvarivo? Ni P.P. ni svi obični ljudi u zemlji Srbiji nisu tražili nemoguće, samo elementarne čestice normalne države, ono što je većina evropskih društava već ostvarila. Da živimo kao sav normalan svet, to je, otprilike, bila poruka nakon veličanstvene petooktobarske pobede. Ono što su građani, možda, podsvesno želeli bila je i promena sistema a to je, vreme je pokazalo, bila nemoguća misija. I evo 20 godina kasnije 5.oktobra 2020.godine naš Petar Petrović se budi iz svog divnog sna o svetloj budućnosti, proteže se u krevetu, trlja krmeljive oči i mrmlja sebi u bradu : Auuu, jebote, al’ sam se ja uspavao. I naspavao i nasanjao. Kao da sam bio u komi. Koliko je uopšte sati? Bilo je odveć kasno. To je naš „junak“ shvatio kada je upalio televizor i ugledao Vrhovnog Klipana na ekranu kako baljezga, kupio novine na trafici, sreo prvog komšiju koji ga je gledao sa strahom i nije mu se javio, kada je video našta liči grad u kome rođen, u kome živi, kada je shvatio da ovo nije 6.oktobar 2000.godine već neki (bilo koji) oktobar u godini 2020. i da od onog što on pamti i čemu se nadao nije ostao ni kamen na kamenu. Na vlast u Srbiji uspentrao se Aleksandar Vučić, radikal, Šešeljev mali od palube, preobučen u naprednjačko odelo sa evropskim štofom i sa svom silom korumpiranih, glupih, nesposobnih epigona, klimoglavaca i tapšača pa čak i onih koji su bili deo pobedničkog tima oktobra 2000. i kasnije. Kada se dogodila promena na vrhu vlasti i malo niže ali zapravo do istinskih promena, onih suštinskih, nije došlo. Kurta je zamenio Murtu, jedna pljačkaška ekipa je zamenila drugu ali je još i podebljala svoje krimalne aktivnosti, otela državu od građana i gurnula ih u ropstvo belosvetskih korporacija (kapitalizam, jebi ga) uz izuzetne benefite za firera i porodicu. Naš P.P. nije mogao da veruje sopstvenim očima šta se u tih 20 godina dok je on spavao snom pravednika dogodilo sa društvom i zemljom u kojoj je živeo i borio se za bolje sutra. Ovo sada nije ni sutra a ne da nije bolje nego ne valja ništa. Kako nam je uspelo da od zla napravimo gore pitanje je za milion izneverenih očekivanja. Da Miloševićev Gebels, Vučić Aleksandar postane neprikosnoveni vladar to nije ni noćna mora ni horor film, to je teška pizdarija koju su veseli Srbi sami sebi upriličili, uglavnom zbog toga što imaju pamćenje kišne gliste i inteligenciju paramecijuma. Jednog zlikovca zameniti drugim nakon samo 12 godina to je nešto što nije zabeleženo u istoriji čovečanstva. Svi drugi narodi (evropski pogotovo) skrojili su države, uglavnom, po svojoj meri. Vlast je odgovorna građanima, smenjiva je, kontrolisana od strane kompetentnih institucija, demokratija se podrazumeva, dijalog je preduslov za ravnotežu u društvu između suprostavljenih interesa, politika je način za rešavanje problema a ne za bogaćenje malog broja odabranih partijskih pokvarenjaka, lažova i lopova. I zato nije čudo da se jedna tako svetla stranica istorije kao što je 5.oktobar i u simboličkom i u realnom smislu danas predstavlja kao nešto što je mnogo obećavalo a na kraju dalo skromne rezultate. Ličilo je tada na revoluciju, kao bakin kolač, a danas je to još jedna propuštena šansa da Srbija stane u red pristojnih zemalja, u civilizacijskom i svakom drugom smislu. Ubijen u pojam naš Petar Petrović spakuje kofere, izvadi novi pasoš jer mu onaj pod firmom SRJ više ne važi, okrene par brojeva svojih prijatelja koji su odavno u belom svetu, od Nemačke, Švajcarske do Australije i Kanade, uzme globus i žmureći pokaže prstom na neku, bilo koju, destinaciju, sedne u avion i odleti iz ove septičke jame u kojoj se posle 20 godina probudio. Baci poslednji pogled kroz prozor na tužni prizor propasti pod sobom i reče glasno jer sada se više nikog i ničeg ne boji: Zbogom žohari!
Dragan Karalazić