Episkop Jerotej:
Preosvećeni Episkop šabački g. Jerotej služio je 26. oktobra 2024. godine kod šabačkog Starog mosta parastos nevino postradalim žrtvama komunističkog režima, koji su ubijeni tokom 1944/1945. godine.
Slovo episkopa Jeroteja nakon parastosa nevinim žrtvama komunističkog režima
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
„Gospod sve neizrecivo ljubi… Radi nekog budućeg dobra On je popustio ovo stradanje na ruski narod. Ja to ne mogu shvatiti i prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav“. Ovako je na Svetoj Gori Atonskoj govorio Sveti starac Siluan, našem vladici Nikolaju, o boljševičkom teroru nad Crkvom i vernim ruskim narodom za vreme Oktobarske revolucije u Rusiji.
Zaista je i nama ovde sabranima nepojmljivo takvo slično stradanje naših sugrađana, njih skoro dve hiljade, koje su pripadnici partizanske OZNE mesecima, na zverski način, ubijali nedaleko odavde, na starom železničkom mostu na Savi u Šapcu, u jesen i zimu 1944/45 godine. U mutnim dubinama reke Save, zajedno sa telima jasenovačkih žrtava koja su tada plovila nizvodno prema Beogradu, našli su svoj pokoj i mnogi sveštenici, veroučitelji, činovnici, trgovci, apotekari, žandarmi, oficiri, profesori, učitelji, radnici, zemljoradnici iz Šapca i okolnih sela ali i iz drugih krajeva naše Eparhije. Jedina njihova krivica bila je ta što ih je nova komunistička vlast, kao ideološke neistomišljenike, proglasila za „neprijatelje naroda“. Šapčani, koji su bili gotovo desetkovani od strane Austrougara u Prvom svetskom i ponovo stradali od Nemaca u Drugom svetskom ratu, doživeli su novi pogrom od strane svojih sunarodnika Srba partizana, „oslobodilaca“, koji su istog dana kada su ušli u Šabac krenuli sa egzekucijama. Duboke podele i raslojavanja u srpskom narodu između dva Svetska rata, kao i partijašenje i ateizacija, u mnogome su, nažalost, doprineli tragičnim događajima koji su se desili u Šapcu ali i u mnogim drugim gradovima Srbije nakon Drugog svetskog rata. „Imali smo školu bez vere, politiku bez poštenja, vojsku bez rodoljublja, državu bez Božjeg blagoslova“, pisao je Sveti vladika Nikolaj u logoru Dahau proročki nastavljajući: „Grešili smo i ispaštali smo. Uvredili smo Gospoda Boga, kažnjeni smo. Ukaljali smo se svakim nevaljalstvom, oprali smo se krvlju i suzama“.
Danas, nakon, skoro, osamdeset godina od tragičnih događaja u Šapcu, žrtve nevinih šapčana opominju nas, kao i buduće generacije, da ideološke, političke, partijske, socijalne i druge podele i deobe u našem narodu, kao i njihova radikalizacija, mogu dobiti tragičan završetak. Kao svetosavski narod moramo, kao što kaže Sveti Justin Ćelijski, da „Hristovim okom pogledamo na našeg čoveka i na narod“ a „Hristovski je: ne suditi o čoveku po zvanju ili položaju, po partiji ili režimu. Čovek je večna vrednost, a ne njegovo zvanje, ili položaj, ili čin“. Posebno smo mi sveštenici pozvani da imamo takav odnos prema ljudima da, po rečima Svetog Justina, „pripadamo celom narodu… iznad svake partije, iznad svakog režima na visinama večnih narodnih svetinja i ideala“ a, ne daj Bože, da učestvujemo u podelama, deobama i partijama. Samo na taj način ćemo da utičemo da se ovakva stradanja nikada više ne ponove! A za duše postradalih šapčana upalićemo voštanicu, poput onog nemog svedoka koji je svake noći te zime 1945, dok je slušao krike i pucnje, u prozor sobe okrenut ka Savi stavljao upaljeno kandilo – „da duše mučenika nađu put u noći“.
Bog da im duše prosti! Večan im spomen!
Izvor: www.eparhijasabacka.rs
