Emocionalna ucena u političkom diskursu:
U društvima u kojima je institucionalno poverenje narušeno, a medijski prostor za kritičko mišljenje suzbijen, političari sve češće pribegavaju nečemu što bi u privatnom životu bilo označeno kao manipulacija: emocionalnoj uceni. Ona nije samo retorički trik ili trenutna strategija, ona postaje osnov političke kulture.
Emocionalna ucena se u psihologiji definiše kao oblik manipulacije u kojem jedna osoba koristi strah, krivicu ili obavezu kako bi uticala na ponašanje druge osobe. Kada je primenjuje političar, ona menja javni prostor u emotivni teren, u kojem građani više nisu subjekti demokratije, već taoci tuđe drame.
U poslednjih nekoliko godina, svedoci smo da javni nastupi ključnih nosilaca vlasti sve ređe liče na saopštenja, a sve više na ispovesti. Izjave poput: „Svi su protiv nas. Nemam više snage. Ne znam kako ću da izdržim,“ ili „Ako se ne izborimo, nećemo imati državu. Srbija će nestati,“ više nisu izuzetak, već pravilo. Javni nastup postaje intimno dramski monolog, u kojem lider sebe predstavlja kao žrtvu, mučenika, spasitelja ili nezahvalno odbačenog roditelja.
Taj registar nije slučajan. On pogađa u srce onoga što u nama reaguje bez otpora, unutrašnje dete, kako ga naziva transakciona analiza. Dete koje želi sigurnost, odobravanje i kojem je strah najjače gorivo. Umesto argumenata dobijamo poruke koje glase: „Ja sam sve sam postigao, a vi me pljujete. Nikad vam ništa nije dovoljno“, ili: „Ja sam kriv za sve. Samo ja. Oprostite mi ako sam nešto uradio.“ Ovo nije poziv na odgovornost, već emocionalna manipulacija koja građanina dovodi u poziciju sažaljenja ili krivice, umesto kritičkog promišljanja.
U takvom kontekstu, nestanak političkog dijaloga postaje neminovan. Ko se usudi da postavi pitanje, biva označen kao neko ko ne saoseća, ko napada u trenutku „najteže borbe“, ko podriva „najčistiju nameru“. Politička kritika se tako pretvara u moralni prestup. Svaki drugačiji stav postaje pretnja, a svaki građanin koji ne aplaudira, emotivni izdajnik.
Suština ove pojave nije u tome da vlast deluje autoritarno, već da se predstavlja kao žrtva. To je jedan od najefikasnijih načina da se unapred neutrališu sve primedbe. Jer ko će napasti onoga ko je već “sve izgubio”, ko “pati za narod”, ko “sam nosi teret”? Tako vlast postaje imuna na kritiku, ne zato što je bezgrešna, već zato što se krije iza emocionalne magle.
Posebno je opasno to što ovaj oblik komunikacije stvara strukture zavisnosti. Građani koji stalno slušaju poruke tipa: „Ja sam ovde zbog vas, ne zbog sebe,“ ili: „Ja vam neću smetati. Samo recite. Ako hoćete da idem, ja idem,“ počinju da se osećaju odgovornim za emocionalno stanje lidera. Kada vas političar uvuče u svoju ličnu dramu, više niste građanin, već saučesnik, sapatnik ili krivac.
Ima li rešenja? Prvi korak je prepoznavanje. Ako posle obraćanja državnika ne znate šta je tačno rekao, ali znate da se osećate tužno, krivo ili dužno, to je znak da niste primili informaciju, već ste bili izloženi manipulativnom uticaju. U zdravom političkom sistemu, građani ne treba da se osećaju kao deca koja strahuju od tišine u kući. Treba da budu zreli partneri, sa pravom da pitaju, sumnjaju, ne slažu se.
Kada političar odbija ulogu racionalnog lidera i umesto toga bira ulogu mučenika, mi više nismo u politici, već u porodičnoj melodrami. A nijedna država ne može dugo opstati kao scena emotivne ucene. Potreban nam je prostor za razum, ne za stalni spektakl bola. I vreme je da taj prostor ponovo izgradimo.
Jovica Radović
