Davno, posle strpljivih i detaljnih dvonedeljnih priprema za završnu proveru znanja, na času upitam svog učenika nešto trivijalno. On kaže da ne zna. Malo sam se začudio. Neko iz zadnjih klupa dodaje kako to niko ne zna. Onako, kao, šta nam možeš.
Kroz par dana zadao sam im da pismeno odgovore na nekoliko aktuelnih teoretskih pitanja, i dalje u okviru priprema za taj završni pismeni. Odgovore sam ocenio ne unoseći ocene u dnevnik, uz komentar da ću ih uneti ako to što nisu znali što pre ne nauče. Bilo pa prošlo. Ocene nisam uneo.
Sretne me na ulici majka učenika iz tog odeljenja i kaže kako sam, eto, samo njenom sinu uneo tu ocenu, što je bitno uticalo na onu konačno izvedenu. Predložio sam joj da odemo u školu i zajedno pogledamo šta piše u dnevniku.
Odgovorila je da nema potrebe, zna ona mene.
Od tada je prošlo mnogo vremena, već sam skoro i zaboravio taj “nema potrebe” događaj.
Ali, život ide u krug. Razgovaram nedavno sa dobrim poznanikom. Naravno i nažalost, neizbežno stižemo do komentara aktuelnih dešavanja. Kaže on meni kako ima mogućnost, ali ipak ne gleda ove ”neprijateljske“ televizije, sve lažu. Pitam ga zašto ipak ponekad ne pogleda bar neku informativnu emisiju tih “neprijateljskih“ televizija, pa razmisli i možda pokuša da proveri to što je čuo.
Nema potrebe, kaže mi. (Setih se one majke).
Zna on, lažu, šta ima da gleda.
Nekako su me, u svim vremenima, najviše plašili ti što, uvek, tako nepogrešivo i baš o svemu, sve “znaju”. I to što oni tako sigurno i izvesno, odlično “znaju”, niko ne treba da dokazuje, ili, ne daj bože, proverava. Nema potebe.
Što čovek više zna, sve je svesniji koliko toga ne zna.
Otuda neznalicama nekada neće biti baš ni malo jasno ono, toliko čuveno, Sokratovo:
“Scio me nihil scire”’.