EKOLOŠKI GENOCID NA BOBIJI
Bobija nas zove da je odbranimo, jer ako padne ona, pašće i poslednja brana pred potpunim uništenjem Srbije
Nikom normalnom ne bi palo na pamet da na ovakav način prekopava Srbiju.
Zapadna Srbija, predeo koji je Turistička organizacija Srbije decenijama opisivala kao „vazduh koji okrepljuje telo i zelenilo koje oplemenjuje dušu“, danas proživljava svoje najcrnje dane.
Pod maskom „strateškog partnerstva sa EU“, planinski venci Bobije, Tisovika i Rebelja predati su u ruke rudarskim predatorima koji iza sebe ostavljaju pravu pustoš i sprženu zemlju.
Glavni akter ove ekološke katastrofe je firma Konstantin Resources d.o.o. Beograd, u apsolutnom vlasništvu istoimene australijske kompanije, koja je deo holdinga Middle Island Resources Limited.
Analiza poslovanja ovog „rudarskog giganta“ otkriva frapantne podatke da beogradska filijala ima svega dvoje zaposlenih pored direktora, dok su joj finansijski gubici u poslednje tri godine narasli na neverovatnih 64,5 miliona dinara.
Sa ukupnim dugovanjima od 281,6 miliona dinara, postavlja se pitanje: kako je firma koja trenutno grca u minusu od 2,5 miliona evra dobila dozvole za istraživanje najvrednijih resursa države?
Odgovor leži u potpisima ministarke rudarstva i energetike Dubravke Đedović -Handanović i Maroša Šefčoviča potpredsednika Evropske komisije koji su 19. jula 2024. godine u Memorandumu o razumevanju Srbiju definisali kao „zonu žrtvovanja“ kako bi se obezbedilo stabilno snabdevanje Evropske unije kritičnim metalima za potrebe evropske auto-industrije i digitalne infrastrukture.
Dok papiri u Beogradu šušte, na terenu u selu Vragočanica, priroda umire i potpuno je uništena.
Tu postoji pojas širok dvadesetak metara na kojem nema ni travke ni drveta, već samo gola zemlja i kamenje – jezivi svedok prisustva „Gvozdenog izvora“ ili, kako ga meštani zovu, „Žutog dečaka“.
Zavod za javno zdravlje Valjevo potvrdio je najcrnje slutnje posle izvršenih analiza površinskih voda iz potoka Bobije. Rezultati od 7. aprila ove godine pokazuje da je priroda pod brutalnim hemijskim napadom i zagađenjem.
Prisustvo cinka je 25 puta veće od dozvoljenog, dok je koncentracija smrtonosnog kadmijuma čak 32 puta iznad limita.
Sulfati i bakar takođe beleže drastična prekoračenja, stvarajući toksični koktel koji se sa Bobije spušta direktno u Jadarsku dolinu.
S obzirom na to da se izvor Jadra nalazi upravo u Vragočanici, ova hidrološka bomba direktno ugrožava ceo sliv do Drine i Save, trujući vodu koju koriste ljudi i stoka.
Geolozi upozoravaju na katastrofalnu grešku ili namerni previd otkrivajući da su istražne bušotine verovatno probile izolacioni sloj barita, koji je decenijama služio kao prirodni „poklopac“.
Ispod tog sloja krije se ono što je nekadašnja JNA, kroz tajni projekat G-100, označila kao državnu tajnu – ogromne rezerve uranijuma, torijuma, antimona, cezijuma i germanijuma.
Ovi elementi su neophodni za rad atomskih satova u data-centrima i GPS navigaciju, ali su u slobodnom stanju u prirodi ekvivalent ekološkom genocidu.
Vlada SR Jugoslavije je još 1992. godine (Zapisnik 04-312/92-MS) strogo zabranila eksploataciju tih ruda na Bobiji, Tisoviku i Rebelju, upravo zbog rizika od radionukleida.
Danas, aktuelni režim ignoriše te zabrane, prodajući kritične sirovine za potrebe stranih tehnoloških giganata (Nasa, Google, Amazon) za provizije, dok građanima ostavlja radijaciju. Ove američke kompanije te sirovine koriste za proizvodnju optičkih kablova specijalne propusnosti i termalne senzore, bez kojih data centri ne mogu da rade na brzinama koje su potrebne za veštačku inteligenciju i stabilizaciju atomskih satova unutar data centara.
Kompanija Constantin Resources svesno je izbegla „nulto merenje“ (Baseline Study) pre bušenja, što je zakonska obaveza, kako bi kasnije mogli da tvrde da je zagađenje „prirodno“.
Neophodno je bilo da se izvrši nulto merenje na kontrolnim tačkama, koje bi otkrilo šta se nalazi u zemljištu i podzemnim vodama u oba smera od bušotine. Merenjem kompletnog sastava uzvodno od pH vrednosti do sadržaja teških metala – arsen, kadmijum, bor… utvrdilo bi se realno prirodno stanje, a nizvodno kakve je posledice izazvalo bušenje. Ako uzvodno nema kadmijuma i bora i ako bi oni bili otkriveni nizvodno, bilo bi jasno da je probijen izolacioni sloj i geološki istražni radovi bi morali biti obustavljeni.
Iako je takav način analize predviđen zakonom, to nije urađeno kako bi istraživači imali izgovor: „Da eto postoji zagadjenje prirode, to je to prirodno zagađenje, takva je stena itd.“?
Situacija u Ljuboviji je još alarmantnija: nekadašnje jalovište rudnika barita stoji nesanirano decenijama, suprotno Zakonu o rudarstvu koji nalaže sanaciju u roku od godinu dana nakon zatvaranja rudnika.
Direktor firme „Bobija d.o.o.“, umesto da sanira kontaminirano jezero, ispustio je otrovnu vodu u obližnje potoke, a ogroman površinski basen prosto je zatrpao novom otrovnom jalovinom.
Kakve su posledice nastale zbog toga? Nekada kristalno čista Orovička reka, bogata ribljim fondom pastrmke, rakovima i drugim životinjskim svetom, danas je zvanično mrtva reka.
Meštani koji zalivaju bašte ovom vodom zapravo vrše tiho uništavanje sopstvenih porodica, jer teški metali putem lanca ishrane završavaju u njihovim organizmima.
Preko kompanije “Bobija” d.o.o. iz Ljubovije koja je eksploatisala nekadašnji rudnik barita na samoj planini, sada je istražna prava dobila inostrana firma Constantin Resources Limited, dok su isti kupljeni od strane Middle Island resources, čime su istražna, kao i potencijalna eksploataciona prava prešla u ruke ove australijske kompanije.
U pitanju je firma koja ima 14 licenci za istražne radove na području Srbije sa 62.000 hektara istražnog prostora, čime je naša država potencijalno osuđena da postane rudarska kolonija.
Ovo nije rudarstvo, ovo je klasična kolonizacija gde se 5 kilometara duga „žica“ zlata i srebra plaća životima lokalnog stanovništva.
„Naši preci su čuvali ovu zemlju, a ovi je danas prodaju kao trgovci na stočnoj pijaci,“ reči su jednog ogorčenog meštanina čiji je otac bio rudarski inženjer.
Dok vlast plaća „reket“ stranim silama kupovinom preskupih aviona rafala, domaći resursi se krčme u bescenje radi ličnih provizija.
Pored Bobije, žrtvovano je i Homolje gde se priprema eksploatacija telurijuma, koji je neophodan za proizvodnju solarnih panela nove generacije (CdTe tehnologija). Telurijum će omogućiti maksimalnu energetsku efikasnost stranim data centrima, a u Mlavi i drugim rečnim tokovima znatno će podići nivo cijanida i bespovratnog uništenja živog sveta u njima.
Član 74. Ustava Republike Srbije, kaže da svako mora imati garantovano pravo na zdravu životnu sredinu i blagovremeno obaveštavanje o njenom stanju. Očigledno je da je i Ustav Srbije postao samo mrtvo slovo na papiru pod naletom sumnjivih rudarskih kompanija i njihovih lobija.
Aktivisti udruženja Ekološko šumarske asocijacije „EKOŠUM“ upozoravaju da je ovo samo početak istražnih radova na području zapadne Srbije i da se u budućem periodu očekuju istražni radovi na Tisoviku, Medvedniku i Jablaniku.
Ako se ovaj ekološki masakr ne zaustavi odmah, Srbija će od zemlje seljaka i vitezova postati zemlja bolesnih ekoloških migranata koji beže sa sopstvenih ognjišta.
Tekst i fotografije:
Zoran Protić Šaparac
