Vladimir Vuletić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i bivši potpredsednik FK “Partizan”
Vladimir Vuletić, profesor Rimskog prava na “Pravnom” fakultetu u Beogradu, dospeo je u žižu javnosti svojim nastupima protiv aktuelne vlasti a povodom afere „Belivuk“ i hapšenja kriminalaca i navodnih navijača FK “Partizan”, čiji je donedavno bio potpredsednik. Metu na čelu crtaju mu provladini tabloidi a o njemu je sve najgore govorio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić lično. O svemu tome i mnogo čemu drugom profesor Vuletić je govorio u televizijskoj emisiji „Oštro i ozbiljno“ a u „Podrinskim“ prenosimo deo tog razgovora.
Profesore, kako izdržavate celu ovu situaciju u kojoj ste postali, maltene, državni neprijatelj broj jedan?
- Kako to Šekspir kaže : „Bolje je umreti u borbi nego u strahu. Ko umre u borbi taj nađe grob a ko umre u strahu taj je smrtni rob“. Ja nisam u strahu, ja sam slobodomisleći građanin republike Srbije, univerzitetski profesor i mislim da posedujem jednu važnu i dragocenu stvar a to je lična sloboda.
Nakon afere „Belivuk“ i hapšenja njegove kriminalne ekipe koja se predstavljala i kao navijačka grupa Partizana, Vas je predsednik države A. Vučić uzeo na nišan. Kako je do toga došlo?
- To je bio nesretan splet okolnosti. Grupa Belivuka je uhapšena početkom februara a ja sam tada bio na bolovanju (u bolnici, u Turskoj zbog pneumonije) i kada sam se vratio u Srbiju u klubu su mi saopštili da sam optužen za puč u “Partizanu”, zamereno mi je što sam davao izjave za „neprijateljske“ medije i tome slično i da se o svemu tome izjasnim u roku od 24 časa. Tražili su da ili sam podnesem ostavku ili će oni krenuti u moju smenu i da je to stiglo sa samog vrha, od strane najviše vlasti, u prevodu od Aleksandra Vučića a preko predsednika FK “Partizan” Milorada Vučelića. Ne želeći da naštetim “Partizanu” protiv kojeg se preko mene poveo jedan kafkijanski proces odlučio sam da odstupim. Vučićevi mediji su istog trenutka počeli da spinuju i povezuju moju ostavku sa hapšenjem grupe Veljka Belivuka, Velje Nevolje, što je bio samo loš tajming. A udari režimskih medija na mene krenuli su još ranije kada sam govorio o sprezi države i kriminalaca na čelu sa, sada pokojnim, Aleksandrom Stankovićem – Saletom Mutavim, kasnije sa Belivukom preko državnog sekretara vlade Srbije Novaka Nedića koji je bio idejni tvorac te kriminalne organizacije. A ja sam označen kao krivac (ne zna se za šta) i ispao sam žrtveni jarac ili žrtveno jagnje što mi više priliči kao miroljubivom čoveku. Predsednik Srbije A. Vučić je na nekoj od režimskih televizija pomenuo nekog debelog pedofila sa Univerziteta na jedan nedostojan način zbog čega sam ga tužio, a tabloidi su to prihvatili i ta negativna kampanja protiv mene traje i danas.
I dok se sve ovo Vama dešava, profesori sa Pravnog fakulteta ćute i o tome i o svemu drugom (velika većina) kao i drugi profesori sa beogradskog Univerziteta, akademska zajednica pravi se mrtva a i studenti su potpuno nezainteresovani za ono što se u državi i društvu događa. 90-ih godina prošlog veka kada je bilo i teže i gore nego danas bilo je bitno drugačije. Zašto je to tako, po Vašem mišljenju?
- Tu ima jedna važna stvar – mi danas živimo u godinama tvitera, u godinama društvenih mreža. I nezadovoljstvo i sreća i tuga i radost i sve emocije se uglavnom ispoljavaju putem društvenih mreža. Kada biste danas mlade ljude pozvali na otpor, na proteste na ulici oni prosto ne bi razumeli o čemu je reč, taj koncept im je potpuno stran. A konformizam naše akademske zajednice je zabrinjavajući i od strane Univerziteta i Srpske akademije nauke i umetnosti, od naših najmudrijih glava. Tu se radi o nezameranju i očuvanju osnovnih životnih potreba i zadržavanju postojećih privilegija i benefita. I tome se mora reći dosta. Na onim čuvenim protestima protiv krađe na lokalnim izborima 1996/97 studenti su bili spremni (i njihovi profesori, umetnici, naučna elita) da brane izbornu volju građana a njihova parola je bila : Ni levo ni desno-samo pravo. Ne bezakonje već pravo. Današnje studente interesuju samo ispitni rokovi (njihov broj) i hrana u studentskoj menzi. To što intelektualci ćute to je sramota i zato sam odlučio da osnujem pokret (a razmišljam i o kandidaturi za predsednika Republike) kojem će glavni cilj biti borba za pravnu državu. Nazvaću ga Crno na belo a za glavni moto će imati onu pomenutu studentsku parolu.
Pošto ste sada i formalno uključeni u praktičnu politiku, kako vidite opozicionu scenu, imaju li bilo kakve šanse, ovakvi kakvi su, na izborima, u prvom redu u Beogradu?
- U Beogradu postoji izvesna kritična masa nezadovoljnih radom aktuelne beogradske vlasti, prvenstveno zamenika gradonačelnika Gorana Vesića koji je prikupio toliko gneva Beograđana da Vučić preko Šapića i SPAS-a pokušava da se spase i sačuva vlast u Beogradu. Ova opozicija ako išta misli, ne mora da izađe na izbore u jednoj koloni jer to nije ni realno, najvažnije je da se ne napadaju međusobno. Onako ili slično kako je bilo u Crnoj Gori gde je opozicija izašla u četiri kolone koje su ideološki bile različite ali se nisu međusobno napadale i to je na kraju dalo rezultat-pobedu na izborima i smenu dugogodišnjeg režima Mila Đukanovića. Neophodno je ovde ponuditi i jasnu politiku, drugačiju od Vučićeve, a cilj mora biti isti-smena vlasti A. Vučića. Ne treba stalno prebrojavati opoziciona krvna zrnca jer je protivnik zajednički.
Mogu li evropski posrednici da pomognu u najavljenom dijalogu ili pregovorima kako ih već ko zove između vlasti i opozicije o izbornim i medijskim uslovima.
- Mene stavovi međunarodne zajednice brinu. Oni su zažmurili na izbore održane prošle godine (iako Vučić tvrdi da ih nije bilo) u potpuno neregularnim uslovima. Ne znam šta je to Vučić obećao još tamo 2012.godine. To je pitanje za milion dolara. Ono što je izvesno je da on i dalje ima uticaj na njih i ima njihovu podršku jer vidimo da tolerišu gruba kršenja vladavine prava, gotovo svakodnevno, i od strane Vučića i od njegovih stranačkih pulena. On je napravio jedan paralelan svet, spolja koketira sa međunarodnim faktorima i predstavlja se kao neko ko poštuje pravila i vrednosti civilizovanog sveta a u samoj zemlji, u Srbiji, sve institucije i medije je potčinio sebi i svojim interesima, a preko stranaka koje nisu formalno u koaliciji sa SNS-om ali podržavaju tu politiku i medijski su eksponirani i koji predstavljaju pretorijansku gardu, stvara utisak da ovde ima političkog pluralizma i demokratije. Mi danas živimo u matriksu, doduše i u zlatnom dobu, a taj matriks je Vučić napravio tako što smo mi svi popili crvenu pilulu i pod njenim dejstvom nama se čini da se nalazimo u jednom svetu gde postoji parlament, postoji međustranačje, sloboda govora, Srbija je ekonomsko čudo neviđeno, ali to je matriks. Naš zadatak je da popijemo plavu pilulu i da izađemo iz toga.
Dragan Karalazić