Čovek se odriče života kako bi omogućio sebi da postoji. Da postoji na jedan konvencionalan, utvrđen (naviknut) način, po utvrđenom obrascu. Te obrasce naziva različitim imenima: tradicionalizam, modernizam,… itd. Pošto ne živi, već samo prosto bitiše, on nije spreman da se odrekne tog svog, naviknutog načina postojanja i pokušava da ga nametne svima oko sebe. Naročito su na udaru oni koji, osim što postoje, još i žive. Time se mnogoobraznost života svodi, odnosno pokušava svesti na jednoobraznost postojanja i time uništiti svaki pokret koji bi mogao uništiti taj kosmički (sve-mirski) poredak. Uniformisanost, jednoobraznost, jednoumlje, jednakost, uniformnost… I to je svet u kojem živimo. Prokrustova postelja. I navika koja nas osakaćuje (skraćuje ili produžava), čineći da život postaje sve dalji i dalji od nas, čineći da sve znamo o životu, da ga sve više poznajemo u tom konvencionalnom ključu (naročito medijskom), a da ga sve manje živimo. A život je tu, odmah pored nas. Potrebno je samo da izađemo iz sebe, iz svog oklopa, iz svoje zatvorenosti, iz svoje okamenjenosti. Da se otvorimo, da prihvatimo, da se obradujemo drugom. I drugačijem… A to zahteva malo hrabrosti.
Jovica Radović
