JEDAN ČETVRTAK MIME KOVAČEVIĆA NA SAVI
Prošli četvrtak, deseti septembar, vrućina 30 u hladu. U Mrđenovcu, pored Save, znatno svežije. Vikendica, kako obično govore za nastambu koja je Mimi Kovačeviću dom, pribežište i otklon, podignuta je na stubovima od tri metra. Upravo zbog Save, koja je pre šest godina narasla za šest i po metara, i došla do sredine zida. Veliki deo života ovaj večiti alas proveo je na Savi. Zna sva njena lica, ćudi, lepote, ali i opasnosti. Malo ko zna kakva je Sava zimi, kad duvaju vetrovi, kad se ne može videti živa duša. I jedne takve zime Mima je upao u ledenu Savu. Kao da su ga rezali hiljadu noževa. Srećom, bio mu je tu njegov najbolji saborac, Braćela Nikolić, alas koji je lovio ribu i po moru, i po jezeru, a najviše na Savi. I desilo se da Mima izroni baš ispod šešira koga uvek nosi. Jedne večeri kad je penta zatajila struja ih je odvukla čak do Prova. Tad su obećali jedno drugom više nigde bez vesla. I kada je Braćela preminuo njegov najbolji drug odneo je veslo kojim ga je ispratio na neku novu reku. O Savi se može mnogo pričati, ali se ona mora doživeti. I tako godinma, decenijama, iz dana u dan, život sa velikom rekom. U proleće se ona izlije, pređe na sremsku stranu, a kad se povuče ostane silna roblja mlađ. Ovi ljubitelji reke znali su da u buradima dovlače te ribice da oplemene Savu koja ima sve manje ribe. Iako čitav život ribari nije baš neki ljubitelj za njeno spremanje. A u Savi ima ribe koja se prodaje i za 150 i za 3.000 dinara po kilogramu.
Ovde u Mrđenovcu Savu pamte i kada su bile vodenice, i kada su žene prale rublje ili spremale kudelju. Obala kod Mimine vikendice ostala je ista kao što je to vekovima bila. Kaže da ima novotarija, da neko društvo izdaje za 2.500 dinara deo obale, i traži da se obala uredi. Mima Kovačević želi da ova obala ostane kakva je bila, to je prava priroda, a ne da je čovek preuređuje po svome. Kada je jednom svom prijatelju poklonio deo placa, i kad je ovaj počeo da dovlači ogradu, više mu nije bio prijatelj. Rekao mu je samo da taj materijal odvuče, jer obali ne trebaju ograde. Novotarija je da Savom gazduje društo iz Arilja. Pa tamo i nema reka, kaže u šali Kovačević.
Svoj radni vek proveo jer kao nastavnik tehničkog. Šezdesetih godina po dekretu su nastavnici upućivani, često u Bosnu. Nakon tih godina vraća se u rodni kraj, i radi u školi na Oridu. Bila je to dobra škola, pre svega zato što su se svi nastavnici družili, što su đaci poštovali nastavnike, i što su nastavnici poštovali đake. Imali su i svoju baštu i kuhinju gde su spremali obroke… Najveće brige đaci su delili sa svojim nastavnicima, pre nego sa roditeljima. O Miminim veštinama najbolje govore brojni čamci koje je izgradio i porinuo. Tog četvrtka bio je spreman čamac od osam metara. To je skoro flota od 40 čamaca. Kako kaže sve više je čamaca od plastike, ali drveni čamac ima svoju dušu, to drvo miriše, a potrebno je da se sve daske i pritke slože, da čamac bude jedno, skladan i lagan, i da ne propušta vodu. Uz ovaj čamac pripremio je i jednu drvenu kućicu za unuke, koja će se iz delova podići na visoko drvo.
Kao čovek od mnogih darova Mima Kovačević u saglasju je sa muzikom, i to dobrog glasa. Takođe, poznat je po šalama i duhovitosti, onoj laganoj, nepatvorenoj, koja nije zlurada. Pripadao je i jednom čudnom društvu, “Bela lađa”. Ulaz u to društvo bila je upravo duhovitost. A članovi, elita: Jaša Lađar, Toma Jerotić, doktor Ristanović, Mika Stanković, inženjer Belja Lukić…Za dobre vibracije korišćen je u čuveni “Vagon”, epsko mesto u Mrđenovcu za isto takva druženja, pa i pijanstva. Posebno se ovde slavila Zlatna palma koju je dobio kao scenarista Dušan Kovačević za “Andergraund”
O prijemčivosti, odnosu prema ljudima, još se prepričava kako je Mima bio ciganski kum, u onom najboljme smislu reči. Bila je to svadba za pamćenje, a Mimu su dovezli helikopterom. Ali, trebalo je to zaslužiti, i Mima je toj porodici jedno vreme u nevolji bio i otac i majka.
Sava i dalje teče… Samo onaj koji ju je doživeo može zaista da uživa u njoj, i to se ničim ne može nadomestiti, kako kaže Mima Kovačević.
D.Eraković