Stonoteniser Mitar Palikuća za „Podrinske“
Bronzom na Paraolimpijskim igrama stonoteniser Mitar Palikuća započeo je pobednički niz naših predstavnika u Riju koji su se iz Brazila vratili sa devet odličja. Njegov uspeh slavljen je u celoj Srbiji, posebno Beogradu, Šapcu i rodnom Štitaru, a sledi i prijem u Novom Sadu, gde živi i radi poslednjih pet godina. Za „Podrinske“ kaže da mu mnogo znači što je svoju radost mogao da podeli sa svima koji njegov uspeh osećaju kao svoj.
-Ovo je jedno prelepo iskustvo, pošto je to moja prva paraolimpijada, osvojena bronzana medalja. Veoma sam srećan i zadovoljan što sam deo te ekipe koja je donela devet medalja. Dugogodišnji rad se na kraju isplatio, osvojio sam treće mesto i postigao veliki uspeh za mene, moju porodicu, prijatelje i celu zemlju. Kada sam osvojio tu bronzu, primio sam mnogo reči podrške preko društvenih mreža, svi naši mediji su nas ispratili, podržali i našu javnost izveštavali o našim uspesima iz Rija. Bio sam ponosan kada su objavili da sam ja osvojio prvu medalju za Srbiju- kaže Mitar Palikuća za „Podrinske“.
Predsednik Skupštine grada Šapca Nemanja Pajić, priredio je u zgradi Gradske uprave prijem za Mitra Palikuću, osvajača bronzane medalje na Paraolimpijskim igrama u Rio de Ženeiru. Bronzana medalja Mitra Palikuće bila je i prvo odličje za Srbiju na Paraolimpijskim igrama. Palikuća je izrazio zadovoljstvo zbog postignutog uspeha i današnjeg prijema.
– Zelim pre svega da se zahvalim svom gradu na ovakvoj dobrodošlici i podršci. Veliko zalaganje i upornost se uvek isplati a to je rezultat ove medalje koja je uspeh za mene i celu našu zemlju – rekao je Mitar Palikuća.
Predsednik Skupštine Nemanja Pajić čestitao je u ime grada veliki uspeh istaknutom Paraolimpijcu.
– Ovo je način da u ime grada Šapca čestitam i zahvalim Mitru. Ovaj čovek je pre nego što je pokazao da je među najboljima na svetu, dobio najvažniju bitku – bitku sa sobom.
Da li ljudi imaju dovoljnu predstavu o tome koliki je rad potreban za ovakav rezultat?
Kada spomenemo osobe sa invaliditetom, možda su ljudi opet, malo skeptični koliko se tu radi ali, gledajući ova četiri sporta u kojima smo učestvovali na Paraolimpijadi, stoni tenis, streljaštvo, atletiku i dizanje tegova- powerlifting, svi dosta treniramo i radimo. Mora vrhunski da se radi, tokom cele godine. Treniramo dva puta dnevno i imamo vrlo malo vremena za odmor, kao i ostali sportisti koji nemaju hendikep i koji se bore da naprave što veći rezultat, što u zemlji, što u inostranstvu. Mnogo se radi, ali bez velikog rada nema ni preduslova za uspeh. Kada je reč o stonom tenisu, u toku godine, deset meseci stalno smo u sali. Ove godine, tri meseca smo bili po kampovima, po turnirima, bio sam razdvojen od porodice. Mislim da je to dovoljan pokazatelj da ljudi shvate koliko truda je potrebno da bi se stiglo do ozbiljnijeg rezultata.
Štitarci organizovali doček za Mitra Palikuću
Mesna zajednica Štitar i Fudbalski klub „Jedinstvo“ iz ovog mačvanskog sela, organizovali su doček i program za bronzanog paraolimpijca Mitra Palikuću. Tokom programa u kojem su učestvovala tri Kulturno umetnička društva, Mitru su uručeni prigodni pokloni. Stanovnici Štitara i okolnih mesta došli su u velikom broju i na taj način pokazali koliko cene ono što je Palikuća uradio.
Koliko je bilo važno u meču ostati skoncentrisan do samog kraja?
Iskreno, možda mi je bio generalno lakši meč u polufinalu, jer sam čak imao i pozitivan skor protiv nemačkog igrača. Izgubio sam ga, ali u borbi za bronzu, gde više nije bilo mesta za neki popravni, igrao sam sa igračem koji je prošlu paraolimpijadu osvojio, koji je već 20- 25 godina u stonom tenisu u samom svetskom vrhu. Deset do petnaest puta sam igrao sa njim tokom ovih godina i nijednom ga nisam dobio. Izgubio sam prvi set 5:1, ali ta moja upornost, želja i volja, ne samo za pobedom, nego da se ne predam, rezultirala je preokretom. Došao je taj prvi put i to baš na Paraolimpijadi. Uspeo sam da pobedim norveškog igrača sa kojim sam veoma dobar prijatelj ali, eto, sport je takav, neko mora da pobedi.
Kako ste došli na ideju da počnete da se bavite stonim tenisom?
Poslednjih pet godina sam u Novom Sadu, gde treniram i nastupam za Stonoteniski klub „Spin“. Pre toga, te 2005-6. godine, dok sam još ovde bio u Štitaru i u Šapcu, posle nekoliko godina oporavka od nesreće, kao bivši sportista, osećao sam potrebu se ponovo bavim nekom fizičkom aktivnošću. Bavio sam se fudbalom amaterski po opštinskim ligama i nešto me vuklo da se ponovo koliko- toliko uključim u sportske aktivnosti. Učlanio sam se u Udruženje paraplegičara Mačvanskog okruga. Ljudi sa invaliditetom su uglavnom bili opredeljeni za streljaštvo, atletiku ili stoni tenis. Odabrao sam i počeo rekreativno da treniram stoni tenis, radi svog zdravlja, što mi je i danas na prvom mestu. Posle oko godinu i po dana išao sam na nekoliko turnira po Srbiji. Zlatko Kesler, tadašnji selektor i moj sadašnji trener, me zapazio i predložio mi da se malo aktivnije bavim ovim sportom. Verovatno je primetio da imam nekog potencijala. Uz pomoć Udruženja angažovali smo Slobodana Popovića da me trenira. S njim sam radio tri- četiri godine i to mi je dosta pomoglo u tom mom nekom početnom periodu. U međuvremenu, 2008. godine u Šapcu smo osnovali Stonoteniski invalidski klub „Mačva“ koji i danas postoji. Jedan sam od osnivača, sada na tom mestu dosta dobro rukovode Robert i Slavoljub Avdić. Klub funkcioniše dobro, ima podršku grada i drago mi je zbog toga.
Kako ste se odlučili da pređete u Novi Sad?
Morao sam dosta da radim na fizičkoj spremi, pogotovo pošto ovde nisam imao toliko sparing partnera, tj. osoba sa invaliditetom koje mogu da igraju sa mnom. Odlučio sam da pređem u Novi Sad, gde je moja sportska karijera krenula uzlaznom putanjom. U reprezentaciji iz Stonoteniskog kluba nastupa dosta igrača. I danas sam tamo sa porodicom, u Novom Sadu su dobri uslovi za osobe sa invaliditetom i stvarno imamo dobru podršku. Dokaz su medalje koje uvek donosimo sa velikih takmičenja.
Povrede ga nisu omele
Iako su ga prethodnih godina mučile poveda i prehlada, zbog kojih je pravio pauze u trenizima, ove godine mu je, kaže, forma bila na vrhuncu.
-Prošle godine sam imao povredu ruke pred Evropsko prvenstvo. Kada smo bili na Svetskom prvenstvu u Pekingu 2014. godine, gde sam osvojio i bronzanu medalju, posle dva- tri meseca opao mi je imunitet i zbog koksaki virusa šest meseci sam pauzirao. Vratio sam se treninzima, pa sam imao prelom ruke. Ove godine treninzi su bili na nivou i prvi put sam osećao da sam u formi. Jesam krenuo sa tim prvim porazom, ali nije mi bilo žao, jer sam pružio dobru igru. Nedvoljno, pri svakom setu koncentracija nije bila baš na nivou, ali osetio sam da mogu, tako da je posle sve krenulo. Glavno takmičenje tek kreće od nokaut faze, jer tad nemaš mesta za popravni, dok u grupi možeš da se izvučeš- kaže Palikuća.
Čija podrška je za vas najvažnija kao motivacija da istrajete u treninzima?
Meni je najvažnija podrška porodice, roditelja. Često smo razdvojeni sticajem okolnosti, moramo jedni druge da razumemo i da shvatimo da nije lako doći do nekog cilja, da svaki uspeh podrazumeva dosta odricanja. U finansijskom pogledu, dok sam bio ovde u Šapcu, značajna je bila pomoć Udruženja, koje opet ima podršku Grada, Stonoteniskog kluba, kao i ostalih klubova sparingovanjem- „As“, „Partizan“ i „Lav“ iz Jevremovca. U Šapcu se stoni tenis podigao na viši nivo. Opet, u Novom Sadu, takođe Grad, Pokrajina, na kraju, sve se završi sa Ministarstvom omladine i sporta i Paraolimpijskim komitetom. Država stoji iza nas. Naravno da uvek može bolje, ali se nadam da će i u budućnosti ta podrška da se nastavi bar ovim tempom.
Kratka biografija
Mitar Palikuća je rođen 21 oktobra 1974. godine u Šapcu, gde je završio osnovnu školu. Po završetku srednje vojne škole u Rajlovcu, smer vazduhoplovni tehničar, počinje da radi na aerodromu Batajnica sve do 2001. godine, kada je po službenoj dužnosti prekomandovan u garnizon u Šabac. Posle samo dve nedelje provedene na novom radnom mestu, u toku vršenja službene dužnosti, doživeo je saobraćajnu nesreću na Kadinjači, kada je povredio kičmu. Pre povrede aktivno je igrao fudbal sa velikim uspehom u nekoliko klubova u opštini Šabac. Godine 2006. imao je prvi veliki nastup na turniru za osobe sa invaliditetom u Šapcu, u kategoriji 7. gde osvaja 3. mesto. Višestruki je prvak države u pojedinačnoj i osvajač medalja u pojedinačnoj i ekipnoj konkurenciji na međunarodnim turnirima. Najveći dosadašnji uspeh su bronzana medalja u pojedinačnoj i zlatna medalja u ekipnoj konkurenciji sa Zlatkom Keslerom i Ilijom Đurašinović na Evropskom prvenstvu u Splitu 2011. godine.
Kakvi su planovi u predstojećem periodu?
Nakon malo odmora, vraćamo se uobičajenim treninzima. Uglavnom sa selektorom, trenerom Zlatkom Keslerom radimo po ustaljenom programu, treniramo do pred Novu godinu, imamo nekoliko turnira u Srbiji. Onda idemo na zasluženi odmor i kada prođu novogodišnji praznici krećemo već ozbiljno sa prvim trenizima, jer nas sledeće godine očekuju dva velika takmičenja u maju- Svetsko ekipno prvenstvo u Bratislavi, koje je prvi put sada razdvojeno od pojedinačnog, Evropskog prvenstva u Sloveniji, na jesen. Odmah početkom godine krenućemo verovatno jačim tempom. Za svakog sportistu je bitno da ga služi zdravlje, mada su osobe sa invaliditetom neko više, neko manje povređen, zdravlje je najbitnije i preduslov za naredne uspehe. Moramo da se pazimo jer smo podložni prehladama i raznim drugim problemima tako da, uz dosta bavljenja sportom, mislim da sve to opet ide u drugi plan.
Postoji li saradnja klubova na nivou gradova?
Mi u Novom Sadu igramo gradsku ligu i mnogo nam znači igranje sa tim ljudima. Funkcionišem na relaciji Šabac- Novi Sad kad god mogu. Kad dođem ovde u grad, nađem se sa prijateljima, odigramo nekoliko treninga. Imamo dobru saradnju po celoj Srbiji, trudimo se da izađemo jedni drugima u susret, jer se menjanjem različitih partnera dosta napreduje u stonom tenisu. Medaljama iz Rija dajemo dobar primer, ne samo osobama sa invaliditetom, nego svim ljudima, da borba u životu neprestano traje, da nikad nema predaje i da čovek uvek može u nečemu da se nađe. Teška su vremena ali opet, svaki čovek treba da pokuša da izvuče neki svoj maksimum u bilo kojoj sferi života. Mislim da čovek sâm kreira svoju sudbinu, faktor sreće je vrlo mali, ali nekad dosta i znači. Meni je stoni tenis pomogao da se vratim u normalne tokove života, da živim punim plućima, da se borim i dalje kroz život, kao i da dostojno reprezentujem našu zemlju gde god se nalazio.
