LIČNI STAV: Hanibal Kovač
Prvo zaključak, a vi kako hoćete, na volju vam je, ali sam siguran unapred, da kontra argumente nemate i nikada nećete imati. Dakle, najznačajnija kulturno-umetnička figura čitavog 20-tog veka u Srba, je upravo jedan Šapčanin a to nije ni Vinaver, ni Laza Lazarević, ni Janko Veselinović, ni Oskar Davičo. Ko bi rekao, da iz ovako malog grada mogu izniknuti tako veliki ljudi, umetnici, naučnici, pisci, lekari… Da, Dušan Kovačević je veliki i hvala Bogu još je živ, međutim, imam utisak, kako godine prolaze a prošla je već 21-na kako nije sa nama, da smo ga mi Šapčani pomalo zaboravili. Poznavao sam i poznajem dosta ljudi koji su sa njim išli u školu, ovde u Šapcu, gde se rodio i taj, tadašnji dečko, osvojio je svet u umetničkom smislu, duboko svestan lude okoline koja ga je okruživala. Podigao je glas protiv totalitarizma i jednoumlja u svakom smislu i protiv toga se borio onako kako je najbolje znao. Ne puškom ili oružjem, nego umetnošću. Bio je čovek Božanskog dara i dragi Bog mu je podario umetničku, svestranu genijalnost. Posle Akademije primenjenih umetnosti, naravno bavio se slikarstvom i odmah je bio priznat u svim umetničkim krugovima. No, kao i mnogim drugim genijalcima, slikarstvo mu nije bilo dovoljan umetnički izraz, te kreće da se bavi filmom, piše scenarija, režira, postaje jedan od rodonačelnika „Crnog talasa“, koji se i dan danas izučava na svim svetskim, filmskim akademijama. Taj dečak iz Šapca je paralelno, u svoju lepezu umetničkih delovanja, ubacio i književnost, te onako „usput“ piše pripovetke i romane. Šta reći, snimio je 15 filmova i objavio 32 knjige. E sad, pitam ja vas, da li ste svesni da Srbija a Šabac pogotovo, nisu imali svetski priznatijeg čoveka? Kao filmski delatnik, osvojio je „Zlatnog lava“ u Veneciji, „Srebrnog medveda“ u Berlinu, o zlatnim arenama u Puli da ne govorimo, jer ih ima desetak, u raznim kategorijama. Kao reditelj, stvorio je i izmislio mnoge velike glumce! Malo li je ako pomenem samo Gagu Nikolića. A kao pisac, jedan je od retkih koji je osvojio dve NIN-ove nagrade, plus Andrićevu nagradu i da ne zaboravim, nagradu „Isidora Sekulić“. Dvadeset i više godina posle njegove smrti, još uvek se priređuju izložbe njegovih slikarskih dela, filmovi izučavaju u celom svetu a romani čitaju kao da su juče napisani. Šta je moja primedba na sve ovo? Zašto ovaj naš grad, koji za kulturu izdvaja 7 % iz budžeta, još uvek nije, na neki način, odao počast ovom velikom, svetski priznatom umetniku i čoveku, koji nikada, zlu, ludilu i primitivizmu, oćutao nije?! Jedna ulica, ako se nema para za spomenik, može i bista ili evo prilike da se ova „Nova Savska avenija“ nazove njegovim imenom! Živojin Žika Pavlović!
P.S.
Lepo je to što volimo Zdravka Čolića i Bregu, Abramovičku, sad i Handkea ali svi su oni „male mace“ za lik i delo Živojina Žike Pavlovića!