Protestno okupljanje ispred Šabačke gimnazije
Foruma šabačkih škola, maturanati Šabačke gimnazije i studenati Akademije organizovali su, 12. aprila 2025. godine, protestno okupljanje ispred Šabačke gimnazije. Nakon šesnaestominutne tišine, koja je počela u 17:00 časova, usledio je protestno-umetnički program pod sloganom „Ne idem po naredbi, ostajem, po savesti!“
Hor profesora i učenika šabačkih škola otpevao je himnu Srbije a potom i nekoliko prigodnih pesama a onda se, velikom broju okupljenih građana, obratila učenica Šabačke gimnazije, maturantkinja Nina Milić:
– Kao učesnica „Savskog marša“, kao budući student želela bih da kažem da smo za ova četiri meseca mnogo lepih stvari postigli, stekli mnoga poznanstva i iskustva za ceo život. Toliko divnih ljudi, toplih osmeha i dobrodošlice smo mogli da vidimo u ova četiri meseca i samo možemo da vam budemo neizmerno zahvalni u svemu tome. Naše škole, većina više nije u blokadi, svim srcem stoje uz sve vas, naše studente profesore, glumce, advokate, poljoprivrednike i sve ljude koji su od početka sa nama u borbi za bolje sutra i neku lepšu budućnost. Ostajemo i dalje istrajni, hrabri, željni novih uspeha i svesni koliko velikih stvari smo uradili za našu zemlju.
Nije kraj! Zahtevi nisu ispunjeni, Šabačka nije odustala!
Nakon ovog obraćana Zoran Petrović, profesor Ekonomske škole pročitao je jednu svoju pesmu.
Građanima se obratila i Nina Maksimović, profesorka violine u šabačkoj Muzičkoj školi koja je rekla da se ne ide po naredbi već ostaje po savesti:
– Daragi prijatelji, drage kolege, učenici, roditelji, građani grada Šapca, danas stojimo ovde ne po naredbi nego po savesti. Ne zato što nam je neko rekao da dođemo već zato štoviše ne možemo da ne dođemo. Oni imaju autobuse mi imamo noge i srce. Oni imaju spiskove mi imamo dostojanstvo. Verujem da smo svi ovde zbog istog pitanja: U kakvoj zemlji želimo da živimo? Da li želimo zemlju u kojoj autokrata naređuje, građani slušaju ili zemlju u kojoj odlučuje narod. Zemlju u kojoj su nastavnici ucenjeni ili onu u kojoj učimo decu da znaju šta da misle i da to i govore. Državu u kojoj se ljubav prema zemlji i reci zove izdaja ilionu u kojoj je ta ljubav svetinja i dužnost. Godinama, pa i decenijama, čuje se samo onaj koji viče, čuje se rika bahatosti, zastrašivanja i ponižavanja. A mi kažemo da i tišina ima snagu. A mi kažemo da to što tražimo nisu privilegije nego prirodno pravo čoveka da bude čovek. A mi kažemo da smo svesni da drugu zemlju nemamo, da smo svesni da drugu decu nemamo i da zato stojimo i da zato ostajemo i da zato pouzdano znamo da smo na pravoj strani istorije. I da zato ne pristajemo, ne pristajemo da se deca školuju za robove. Ne pristajemo da rudnici gutaju reke a vlast istinu. Ne pristajemo da ćutimo dok gaze one koji se usude da kažu ne. Ne pristajemo da budemo saučesnici besmisla.
Ne idem po naredbi, ostajem po savesti!
Potom se obatio i advokat, Luka Mijailović:
– Ja sam Luka Mijailović. Završio sam Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu a po zanimanju sam advokat, član Advokatske komore Šapca. Pre svega moram da kažem da ono o čemu ću danas govoriti ne predstavlja stav Advokatske komore Šapca iako sam siguran da se velika većina kolega, članova Advokatske komore, slaže, odnosno, podržava ono što imam da saopštim.
Vi ste siguro upoznati da su advokati iz Advokatske komore Šapca od početka studentskih protesta bili inicijatori potpune obustave rada advokata na teritoriji cele Srbije. Nažalost poslednja sednica Skupštine Advokatske komore Srbije, na kojoj je trebalo da se odluči o produžetku obustave rada, nije održana jer nije bilo kvoruma. Što pokatuje da se i na našu, inače slobodnu profesiju, vrši ogroman pritisak. Advokati zbog specifičnosti posla kojim se bave imaju veoma dobar uvid u to kako sistem u suštini funkcioniše. S obzirom da je u rešavanju problema, spora, koji naši klijenti imaju neophodno učešće organa javne vlasti. Zbog toga mogu sa velikom sigurnošću da kažem, iako se advokaturom bavim tek šest godina, da sistem u Srbiji ne funkcioniše. Pre svega skoro u svim javnim preduzećima i organima vlasti postoji manjak zaposlenih, ako zanmarimo stranačko zapošljevanje nekompetentnih i fiktivnih administrativnih radnih mesta koji nemaju nikakvu funkciju. Zbog toga predmeti se jako sporo obrađuju a zbog obima posla službenici ne mogi da se svakom predmetu dovoljno posvete na adekvatan način.
Takođe, i u samom pravosuđu situacija je ista. Javni tužioci i sudije su bukvalno zatrpani predmetima. Dešava se zbog toga da jednostavni procesi traju po nekoliko godina. Da li je normalno da jedan sudija ima 15 ročišta u jednom danu? Da li je normalno da kada uđem u kabinet javnog tužioca da se kolega ne vidi od hrpe spisa? Kako vi u takvoj situaciji da očekujete da se sudija, odnosno javni tužilac, svakom predmetu posveti na sveobuhvatan način? Dakle, ovo nije kritika javnih tužilaca odnosno sudija kao pojedinca već sistema koji onemogućava da svoj posao rade na profesionalni način.
Ja sam rođen 1992. godine i koliko me sećanje služi ceo moj život se narod u Srboji bori za sistem, kakov god da on ideološki bio, funkcioniše ispravno. Zato ovi studentski protesti uživaju podršku u narodu. Jer, studentski zahtevi nisu politički već u najširem smislu okrenuti poštovanju zakona. Verujte da naši propisu nisu toliko loši koliko to ljudi generalno misle već se jednostavno pogrešno primenjuju ili uopšte ne primenjuju.
Zbog svega navedenog pružamo punu i bezrezervnu podršku, pre svega studentima i njihovim zahtevima, profesorima, hrabrim nastavnicima i glumcima čija je egzistencija ozbiljno ugrožena kao i svim ostalim građanima koji se bore za pravedno društvo i da sistem ispravno funkcioniše.
Na kraju želim da kažem da je najveći strah koji lično imam u poslednjih šest meseci, od kako su počeli protesti, jeste da će se ljudi umoriti. Da će se protesti završiti i bez ikakve promene i da ćemo onda ući u jedan dug period apatije. Zbog toga ne smemo da se predamo i odustanemo jer nam niko neće pokloniti slobodu i pravdu. Moramo svi zajedno za ovo da se izborimo.
Nakon „pumpanja“ buke glumac Šabačkog pozorišta Siniša Maksimović govorio je monolog iz „Kraljeve jeseni“ Milutina Bojića. A skup je završen sjajnim koncertom „Tabu benda“.
