Obrazovanje u doba korone – Da li je pandemija promenila nešto u našim školama?
U našem neposrednom okruženju tj. u regionu, dolaskom digitalnih tehnologija učenje na daljinu bilo je sasvim uobičajena pojava i u visokom obrazovanju, ali i u srednjim školama, pogotovo onim opšte obrazovnog tipa. Kod nas je situacija nešto drugačija, bar što se tiče srednjih državnih škola, možda nepovoljnija, jer smo mi zapravo tek od marta prošle 2020. godine digitalizovali redovnu nastavu, dodatnu, dopunsku, pripremnu, takmičenja, savetodavni rad i većinu aktivnosti koje su se realizovale do tada samo uživo i neposrednim radom u učionicama. Nastava na daljinu bila je zaista retkost, bar što se tiče naše sredine i dostupnih podataka o tome koje imamo.
Većina fakulteta koji obrazuju i pripremaju prosvetne radnike u Srbiji u nekom ranijem periodu, nije nas pripremala za realizaciju nastave na daljinu i u našem sistemu u martu 2020. godine, postojao je određeni procenat kolega koji nisu imali ni imejl adresu, što znači da su bili potpuno bez ikakvog početnog nivoa poznavanja rada na računaru, bez odgovarajućeg digitalnog uređaja povezanog na internet, odgovarajuće konfiguracije… Možda treba naglasiti da je uvođenjem vanrednog stanja i prelaskom na ovakav način rada, postojao u određenoj meri i strah od novog, nepoznatog, tačnije, u našoj sredini potpuno drugačijeg načina rada, bez preciznih parametara od kojih polazimo, šta je u redu, a šta nije, šta je možda bolja opcija za rad sa učenicima koji su različitih predznanja i sposobnosti …
Godinu dana kasnije od proglašenja pandemije, većina učenika u Srbiji i dalje ima, pored problema sa opremom (pre svega mislim na računare i internet, tačnije na broj računara u kući ukoliko je više dece, na raspored korišćenja kompjutera ukoliko im se npr. smene u školi preklapaju, zatim ko će i kada gledati televizijsko emitovanje snimljenih časova ukoliko je samo jedan televizijski prijemnik u kući … ) i problem sa motivacijom i radnim navikama u radu kod kuće. Samo neka od pitanja kojima ćemo se svi baviti u bućnosti su: Kako učenike motivisati da se uključe i uče pored svih ometajućih faktora kod kuće? Kako razvijati radne navike i na koji način?
Važno je i smatram da se uvek mora naglasiti da probleme u realizaciji nastave na daljinu imaju i dalje i prosvetni radnici, samo neki od njih su pored opreme (samih računara, kao sredstava za izvođenje nastave, odgovarajuće konfiguracije, brzine interneta i konekcije…), digitalnih kompetencija, pripreme materijala, motivacije za rad u uslovima pandemije, objektivnosti, izbor aplikacija odnosno platformi koje su najbolje za odgovarajuće nastavne predmete …
Period za nama bio je svima težak, pogotovo onima koji su zbog virusa izgubili svoje najdraže. Danas se većina prosvetnih radnika suočava sa dilemama, kako tim đacima pružiti podršku ili kako pripremiti ostale đake iz razreda na eventualne gubitke prijatelja, rođaka, roditelja, braće, sestara, baka, deka … da li je i u kojoj meri (na času koji traje trideset minuta) potrebno i moguće pored redovnog gradiva učenike upućivati i u mehanizme očuvanja i fizičkog i mentalnog zdravlja, da li je u ovakvoj situaciji znanje učenika merljivo, ako nemamo uvid u samostalnost u radu samih učenika i kako ćemo nagraditi samostalnost u radu, preciznost, tačnost, trud, redovnost svih onih đaka koji su tu dok mi strimujemo bez obzira na sve nepovoljne okolnosti.
Ova ogromna promena u radu i za učenike i za prosvetne radnike i prelazak na tzv. onlajn nastavu ili učenje na daljinu, uslovljena pandemijom bila je trenutna, pa se moramo zapitati da li smo i mi i naši učenici odgovorili i u kojoj meri uspešno na brojne izazove- šta je to sve onlajn nastava, a šta nije sigurno, gde smo i da li smo pogrešili, šta su smernice za eventualne propuste u radu … ko i na koji način će snositi odgovornost za sve eventualne propuste u radu, šta je odgovornost učenika i njihovih roditelja, a šta prosvetnih vlasti i prosvetnih radnika …
Trenutno je teško sagledati sve prednosti i nedostatke u realizaciji nastave na ovakav način, bez vremenske distance i odgovarajućih provera, ne samo znanja, nego i npr. socijalizacije učenika, njihove emocionalne inteligencije …
Nedostatak informacija o trajanju realizacije nastave na danjinu, dodatno otežava već tešku i neizvesnu situaciju npr. maturanata, da li će ove godine polagati prijemni ispit ili će on biti odložen, da li će oni koji ulaze u svet rada biti dovoljno dobro pripremljeni ili će imati poteškoće …
Sa vremenskom distancom od jedne godine, većina nas je dosta dobro osposobljena za ovakav način rada različitim mehanizmima npr. obukama koje smo pohađali tzv. vebinarima, uvidom u baze podataka o realizaciji onlajn aktivnosti u Srbiji, ali i u drugim zemljama, horizontalnim učenjem ili na mnoge druge načine …
Pandemija sasvim dobro priprema, ne samo prosvetne radnike za ovaj proces učenja na daljinu, već i naše đake da se još bolje snalaze u novonastaloj situaciji npr: da pred onlajn test ili usmeno ispitivanje nemaju internet, uvek iz opravdanih razloga npr. zbog struje ili zbog toga što su roditelji zaboravili da internet plate, odjednom im se nešto prekinulo, „ Iskočio sam ne znam ni sam zašto, „Oprostite mi molim vas ovog puta nemam internet“ napisala je jedna učenica u Gugl učionici, „Nešto krčite, ne čujem vaše pitanje“, do toga da kamera ne radi, a ni mikrofon ili da je odjednom nemaju na časovima provere znanja ili „ Ja sam kriva, ja sam skrinšot poslala njoj, jer njena mama nije uplatila internet i zato su nam zadaci urađeni isto i nismo znale da ste Vi svakome dali različite zadatke“ …
Ono što je sada sasvim sigurno i izvesno je da nas je pandemija promenila, ne samo naše perspektive i nas i učenika, nego i naše navike i ponašanje i čini mi se da više nikada ništa neće biti isto. Svakim danom mi se sve više, ali verujem i naši đaci, radujemo povratku učenika u školske klupe i neposrednom radu u učionicama. Živa reč u neposrednom kontaktu i okruženju je i dalje neprikosnovena. Čini mi se da još uvek povratnu informaciju kada postoji kontakt oči u oči ništa ne može da zameni. Da li smo sada i đaci i mi mudriji u toj njihovoj pripremi za život, jer je to najvažniji zadatak svih vaspitno- obrazovnih ustanova, pokazaće nam samo vreme, koje se nadam je pred svima nama.
Biljana Drobnjak, master pedagog u zvanju pedagoškog savetnika, zaposlena u Šabačkoj gimnaziji u Šapcu kao stručni saradnik