Predsednik Ekološkog udruženja „Za spas lopte“ Slavko Živanović
Predsednik Ekološkog udruženja „Za spas lopte“ Slavko Živanović ističe da je u Koceljevi i okolini izuzetno težak položaj žena. Dok se starije pretežno bave poljoprivredom, zbog loših uslova rada najčešće im je ugroženo zdravlje i nemaju mogućnost adekvatnog lečenja, mlađe odlaze u novootvorene fabrike gde rade za niske plate. Problemi se javljaju u mlekarstvu i stočarstvu, a otežanom pložaju doprinose i male poljoprivredne penzije od osam do 12 hiljada dinara.
-Od kada je „Voćar“ ugašen 2006. godine, život u selima krenuo je silaznom putanjom. Došle su neke strane fabrike u kojima omladina radi za minimalac, praktično su napustili svoja domaćinstva, otišli su u fabriku eksploziva i Rauch. Sela su ostala prazna, a poljoprivreda upropašćena. Mlekare u okolini, u Ubu, Šapcu, rade sa mlekom u prahu koje uvoze sa strane, kod nas se to slabo otkupljuje, snalaze se kako mogu. Žene koje se bave mlekarstvom su teško ugrožene, nemaju nikakve uslove. Najčešće imaju tri- četiri krave, koje uopšte ne izlaze iz štala i borave u nehumanim uslovima. Još gori i nehumaniji uslovi su za te domaćice, one u tim štalama sve vreme dok borave udišu ugljen- dioksid i metan, prisutan u izmetu krava i 21 put više opasniji od ugljen- dioksida. Prozori su pokriveni slamom, da ne bude kravama zima, a u stvari je to mučenje i za njih i za ljude. Retko koja žena ima muzilicu, oboljevaju i žene, kao i stoka, a i mleko im nije kvalitetno, jer ne može od krave koja ceo dan leži u svom izmetu da se dobije kvalitetno mleko. Proveo sam godine u Austriji i video da je kod njih sve na otvorenom, a u štalama stoku drže najviše dva- tri meseca i to samo kada je spremaju za klanicu- objašnjava Živanović.
Veruje da je budućnost u ukrupnjavanju i udruživanju, te da mala privreda ne donosi velike mogućnosti proizvođačima. Edukacijom i razgovorom bi se moglo doći do boljih rešenja koja bi bila u interesu svih žena koje žive u selima.
-Kod nas je sve upropašćeno samo sa tom parolom „mala privreda“. Mala privreda nijednu državu nije digla. To znam iz iskustva, 48 godina sam proveo u Austriji. Poljoprivrednici imaju 50- 100 krava, ali udružuju se njih pet- deset sa po tri četiri, deset krava i na ogromnom pašnjaku organizuju nekog da čuva stoku, kao što su pre kod nas bila stada- kaže on.
Smatra da su strane firme koje su došle u Koceljevu i kojima se hvali opštinsko rukovodstvo praktično upropastile poljoprivrednu proizvodnju.
-Nema više one proizvodnje. Drugo, nemamo čime da zalijemo ze bašte. Od kad je Rauch došao, Tamnava je zatrovana, ispuštaju amonijak, amonijačnu kiselinu, kaustičnu sodu, stalno inspekcijama ukazujem na te probleme. Domaćinstva u donjem toku od Koceljeve ne mogu uopšte da zalivaju bašte. Bez navodnjavanja, zalivanja, nema ni kupusa, paradajza, nikakve proizvodnje. Rade se neka nalazišta nikla u okolini Koceljeve, kao kod Loznice što radi Rio Tinto i to ako to pustimo imaćemo potpuno uništeno selo. S druge strane, pustili su strane lance poput „Lidla“ koji retko kad šta kupe od naših, sva roba im je iz uvoza. Jeftinije je pile u „Lidlu“ nego pile na pijaci u Koceljevi ili u Šapcu. Mađarska stimuliše svoje poljoprivrednike, Austrija isto, daje 1.600 evra po hektaru da ništa ne seju, samo da oporave zemlju. Mi ne možemo da im budemo konkurentni. Kod nas je i najskuplje gorivo u Evropi, radimo za plate 200- 250 evra, u Austriji su 1.800 evra, a gorivo je 99 centi. Oni su u boljem položaju i mogu da proizvedu jeftinije i pošalju na naše tržište- podvlači Živanović.
Naglašava da je seljak stub države, ali da dok bude dozvoljen uvoz stranih proizvoda koji se prodaju po povoljnijim cenama, nema budućnosti za razvoj poljoprivrede.
-Dok oni imaju mnogo veće subvencije, naše su male i kasne isplate. Subvencije za pšenicu će vam dati u aprilu, ali vi ste u oktobru posejali. Pričali su mi stočari da im se krmača dva puta oprasila dok su dočekali isplate. Država privlači omladinu u strane fabrike i pruža im lažnu sigurnost, proračunato uništava selo, a tako jedino sebe urušava. Te priče ministra zaduženog za regionalni razvoj Milana Krkobabića su samo priče. On je obezbedio da domaćica iz sela ode u fabriku obuće i da ima platu 33 hiljade dinara. Država je sebe osigurala, ona mora da plati struju, jer će odmah sutra da joj obustave platu. Mora platiti vodu, porez, tu nalazi svoj BDP, njih uopšte ne interesuje selo- navodi, dodajući da žene u selu rade do duboke starosti, a nemaju ni za redovne zdravstvene preglede.
-Među ženama što se bave rasadom nema mlađih od 60 godina, a mlađe rade u fabrikama. Kad u jednom selu imate smo pet domaćica mlađih od 40 ili 30 godina, kakva je tu perspektiva? Mnoge starije žene ne mogu da priušte da odu kod zubara, jer za ugradnju jednog zuba treba da rade čitav mesec. Nemaju socijalno, penzija im je od osam do 12 hiljada. Rade do poslednjeg dana, jer su im unuke u fabrikama. Znam za slučajeve da kad se povrede na poslu moraju da kažu da se to dogodilo kod kuće, da ne bi dobile otkaz- napominje Živanović.
Projekat „Bez žena nema opstanka sela“ sufinansiran je iz budžeta Ministarstva kulture i informisanja. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.
U Koceljevi se godinama unazad organizuje festival zimnice, koji je otvoreno kritikovao i govorio da ne donosi ništa osim što služi za fotografisanje funkcionera.
-Proizvodnja paprike je mala, ne može od toga da se živi, to može biti samo dodatan posao. Ajvar uvezen iz Hrvatske je 170 dinara, naš je 400 i 500 dinara, jer nas proces proizvodnje dva puta više košta nego Hrvata ili Mađara- poručuje on.
Ako se mlade žene ne organizuju i ne edukuju da se udružuju u proizvodnji i ako im u svemu tome država ne pruži podršku, teško da će selo imati budućnost, zaključuje predsednik Ekološkog udruženja „Za spas lopte“.
D.Dimitrijević