Zorica Todorović, selo Subotica
Za selo Subotica, tri- četiri kilometra udaljeno od Koceljeve, retko ko je čuo, a prema rečima malobrojnih meštana, sve je više izgleda da će ostati samo tačka na bolje obeleženim mapama. U mali Brđani (ima ih ukupno tri- četiri), gde pored njene ima još četiri kuće, živi Zorica Todorović sa suprugom i tridesetogodišnjim sinom. I tročlane porodice su, kaže, retkost, oko njih je pustoš i fali razgovor sa čovekom, druženje. Nije to, međutim, jedini problem. Nadležni kao da su zaboravili na most preko Tamnave koji se urušava, te je do njiva praktično neizvodljivo doći, pa se kruži malo boljim putevima i tako u nedogled… Poljoprivreda je svima izvor prihoda i život se na kraju svodi svodi na izmirivanje obaveza i preživljavanje… More, banje, letovanja, zimovanja, za njih ne postoje, a sve lepote izvan uobičajene svakodnevice viđaju samo na internetu i televiziji. To im je, priznaje, prozor u svet i način da na trenutak pobegnu u te druge svetove izvan onog kojim su omeđeni.
-Ko kaže da mu je na selu lepo, laže i nije se rodio u ovom vremenu. Selo je izumrlo, u mojoj mali imaju dve kuće gde žive dve babe i tri sa po troje- četvoro ukućana, a to je već u ovim uslovima puna kuća naroda. Svi žive od poljoprivrede, moja porodica osim toga nema nikakva druga primanja. Bavimo se svaštarenjem, jer je to jedini način da se nekako opstane- stočarstvom, ratarstvom, obrađujemo 15 hektara zemlje, imamo našu mehanizaciju. Ne može da se živi od poljoprivrede, naši proizvodi su zanemareni, uzimaju se u bescenje. Najveći problem nam je cena prasića- 160-170 dinara, najviše je bilo 190- 200 dinara i to smo davali nakupcima. Niske su cene tovnih junadi, čak i krava. Kad su jalove, moramo da ih utovimo i prodamo, po 110 dinara za kilogram. Bikove smo davali po evro i 70 centi, to je bogu plakati. Nemaš kome da prodaš. Seljak radi sad samo za obaveze. Dok plati struju, telefon, na pumpi naftu, u poljoprivrednoj apoteci koncentrat, ne ostane ništa – naglašava Zorica.
Ceo svoj život provela je u selu, baveći se poljoprivredom. Rođena je 1970. godine u Ljuticama i sa samo 16 godina udala se u Suboticu. Sa 17 godina rodila je prvog, dve godine kasnije drugog sina.
-Rođena sam u siromašnoj porodici, završila osnovnu školu, šnajderski kurs, udala se u to vreme u jaču, bogatu kuću, imali su puno zemlje, radilo se da se nešto stvara. Nije mi padalo na pamet da idem u firmu da radim. Mislila sam, biće bolje na selu. Ali nije. Svejedno, i selo ti je na neki način firma. Ali džaba. Niko o nama u ovoj državi ne misli, niti će misliti ikad. Bilo je perioda kada smo verovali u bolje. U vreme Miloševića, posle inflacije, mleko je bilo 20 dinara, sad je 30. Donekle se znala cena. U Tadićevo vreme subvencije po hektaru su bile 12 hiljada dinara, sada su četiri hiljade. Koristimo ih, ali to nam je kao da smo socijalni slučajevi. Ništa nam ne znači što pokušavaju da nam zamažu oči time. Šta će mi pomoć, plati ti moj rad. Svekar, dok je bio živ, govorio je često: „Deco, ne treba to vama. Neka on odredi cenu vašim proizvodima i vi se opredelite šta ćete da radite, čime da se bavite, ratarstvom, stočarstvom, povrtarstvom“. Nažalost, to ne može, ništa ti u ovoj državi nije zagarantovano. Radimo sve pomalo, da imamo bar neki prihod, ali ni u čemu ne uspevamo – iskrena je ona.
Nevolja nikad ne dolazi sama, pa pored cele situacije sa kovidom- 19 koja je uticala na sve, ni priroda nije mirovala. Letos je selo poplavila Tamnava, te su i njima stradali usevi. Pomoć od nadležnih nisu dobili.
-Hektar i po livade smo zapalili. Neko nema da pokosi toliko za godinu dana, a mi smo morali da pokosimo i zapalimo. Pšenicu molimo da nam prime u mlin. Sve je bilo pod vodom. Opština nam nije pomogla, kažu zato što nije bila vanredna situacija, nemamo kome da se žalimo. Nismo imali osiguranje, štetu nismo uspeli da saniramo i tako je ostalo – navodi Zorica.
Osim što se izliva i plavi, preko Tamnave nijedan kombajn ne može da pređe, podvlači ona. Postojeći most je u lošem stanju, pa je putovanje do njiva duže nego što bi trebalo.
-To je strašno za 21. vek, kombajn tuda nijedan ne može da pređe. Obilaze ljudi po 10 kilometara da bi došli do njiva. Najsrećnija bih bila kada bi došao neko iz ministarstva samo da vidi naš most, kuda mi prelazimo. Neka sedne na moj traktor, pređe preko tog mosta sa mojim beračem, ja bih mu rado poklonila neka se preveze. Moj muž i sin prelaze svakog dana, a ja drhtim kod kuće, dok ne čujem da su stigli do njive – potresena je Zorica.
Po kakvim putevima inače voze, sve podseća, kaže, na akcije u kaubojskim filmovima. Kad dođe registracija, mnogo toga nedostaje da prođe tehnički pregled, a nije ni čudo, nijedan automobil to ne može da izdrži. Čak i oni „malo jači“ poljoprivrednici u selu znaju koliko im sve što steknu presedne, smatra ona. U selu nema prodavnice, idu u Ljutice i Koceljevu u nabavku, školu su zatvorili, jer nema ni dece koja bi je pohađala, ostala je samo ruševina pored asfaltnog puta Koceljeva – Crniljevo.
-Subotica je pred gašenjem, a niko ništa ne preduzima, niko se nije angažovao da narod opstane, nego da ode iz sela i zapošljava se negde. Otvorene su fabrike u Koceljevi, digla se kuka i motika, otišli i pozapošljavali se. Svaka žena koja je otišla tamo je odmornija, obučenija, čistija, frizura je na svakoj nameštena. Meni ne treba parfem, ja imam parfem iz štale. Svaka sigurno živi bolje, čim ide na more, svuda stignu, za sve imaju, a mi se samo borimo da ne budemo u dugovima i kreditima, to nam je jedina sreća u životu. Njima je opet čistije nego meni, koliko god zarade, ništa nisu uložili sem svog rada, a ja uložim svoje pare i gledam u vedro nebo. Seljak to i jeste- fabrika pod vedrim nebom – naglašava meštanka Subotice.
Ta fabrika ne poznaje smenski rad, ni godišnje odmore, ni naknadu za prekovremene sate. Njeni vlasnici, porodica, voleli bi bar da je to adekvatno vrednovano. Već u pola šest ujutru ustaju da nahrane gladna grla u štali. Dok sve obaveze pozavršavaju, u kuću ulaze tek oko 23 sata, sada kad je zima, ozebli, umorni, pospani. Vredne ruke ni tada ne znaju da miruju, uvek nađu nešto da se uposle i ispune dušu razonodom koja nedostaje.
-Uveče kad uđem u kuću uzmem da štrikam, to mi je odmor za mozak. Nikad nisam razmišljala da prodajem, nemam vremena da izlažem na bazarima, a naši ljudi ionako uvek radije kupe kod Kineza, neće niko vunenu čarapu. Tako je svuda, ne samo u mojoj porodici. Svako je svojom mukom okupiran, od kako je korona pogotovo, da nije telefona, podivljali bismo. To mi je sve u životu, i banja, i more, i izlet, i sve, što imam mobilni telefon, internet i televizor. Nikad u životu nisam išla na more, u banju, na planinu. Jedini izlazak mi je bio ako je negde u familiji ili komšiluku svadba ili slava. To se obeleži uvek i to jedva čekaš kad ćeš da izađeš. Možda je negde u nekim selima bolje, ali u mom selu nije, 90 posto ljudi živi tako – podvlači.
Posla uvek ima – ako su obrali kukuruze, čekaju ih drva, ili peku rakiju, ili stoku treba da nahrane. Ako jednu godine ne obrade zemlju, onda će iz vrha da kažu: „Oni ne rade, njima ne treba“.
-Samo se borimo, prevrćemo tu mučenu zemlju. Sejemo sve pomalo- kukuruz, pšenicu, zob, ječam, soju, po hektar – dva, tri i to nam je. Dok sve poplaćaš, kupiš, gde si bio, šta si radio – ništa. Ne vidim način da se nešto poboljša. Ako ti voće rodi ove godine, cena neće biti dobra. Na jednom zaradiš, na drugom izgubiš. Kažu, vratiće se neko u selo- niko se ne vraća, to je sigurno. Mlađi sin ima 30 godina i planira da ostane. On možda može nečemu da se nada, muž i ja nemamo čemu. Samo molimo Boga da budemo zdravi, to nam je jedina uteha, ništa drugo – ističe ona.
Kao pozitivnu stranu života u Subotici pominje mir, daleko od gradske vreve. Opet, nema žive duše da vidiš, da se družiš, porazgovaraš. Seljačka žena koja će da da ode negde da sedne da popije piće, kafu, nije se rodila, nema za to ni vremena, ni novca. Šta ćete, takva je, valjda, sudbina seljaka, zaključuje Zorica.
D.Dimitrijević