Najčešći razlog zbog kojeg se ne odlučuju da prijave nasilje institucijama jeste uvrežena kultura u društvu neverovanja ženama i njihovim iskazima, ističe za „Podrinske“ Jovana Markulić iz Autonomnog ženskog centra, koji se više od 20 godina bori protiv nasilja nad ženama.
-Više puta smo imale iskustva da su nam se javile žene koje su preživele neki vid nasilja (psihičko, fizičko, seksualno, ekonomsko), a da institucije to nisu prepoznale i nisu adekvatno odreagovale. To dovodi do stvaranja osećaja nesigurnosti kod žena da im neće niko verovati, iako bi institucije morale da reaguju po svakoj prijavi nasilja i procene rizik od dalje eskalacije istog- navodi Markulićeva.
Pored usluge besplatnog SOS telefona Autonomnog ženskog centra 0800 100 007, koji je dostupan svakog radnog dana od 10 do 20 sati i na koji se žene mogu javiti i ostati anonimne, postoje i individualne konsultacije, čiji je cilj da se sa ženama napravi bezbedonosni plan pre same prijave nasilja nadležnim institucijama.
-To predstavlja najbolji način da se sa ženom isplanira svaki korak, informiše, pripremi i uputi u nadležnosti institucija koje treba dalje da preuzmu rad na slučaju. Ženama koje imaju iskustvo nasilja je dostupan i naš telefon pravne pomoći, gde mogu dobiti potrebne pravne savete, ali i ukoliko postoji potreba i besplatnu uslugu pisanja različitih podnesaka, kao i zastupanje korisnica u određenim postupcima. U okviru usluga koje imamo, postoji i informisanje i podržavanje korisnica u ostvarivanju prava i usluga iz domena socijalne zaštite, odnosno informisanje korisnica na koji način mogu ostvariti svoja prava- napominje Markulićeva.
Među brojnim projektima Autonomni ženski centar realizovao je i one koji se odnose na institucionalnu podršku ženama koje su pretrpele nasilje u vreme pandemije, kao i na žrtve digitalnog nasilja.
-Žene žrtve nasilja su najviše bile pogođene pandemijom Kovid- 19, zbog nepovoljnih uslova izazvanim ekonomskom krizom koja je dodatno uticala na njihovo pitanje egzistencije, kao i činjenice da su nužno morale provoditi više vremena sa nasilnicima u svojim kućama zbog epidemioloških mera i obaveznog karantina. Od strane institucija je izostala jasna instrukcija na koji način žrtve mogu prijaviti nasilje i biti zaštićene, te smo u tom periodu na SOS telefonu beležile tri puta veći broj poziva- navodi ona.
Pojašnjava i da je sa razvojem različitih aplikacija i platformi, te učestalijom upotrebom onlajn sadražaja u redovnoj komunikaciji, digitalno nasilje postalo jedan od redovnih mehanizama za kontrolu žrtve i nastavljanje nasilja.
-I kada žrtva uspe da se fizički odvoji od nasilnika, iz iskustva u radu vidimo da se nasilje tada intenzivira, nastavlja i preko različitih društvenih mreža i aplikacija, npr. ucenjivanjem žrtve da će objaviti određene prepiske, sadržaje, privatne fotografije. Kao vid prevencije potrebna je edukacija mladih još u ranom periodu njihovog odrastanja, u osnovnoj i srednjoj školi, različite vrste radionica, tribina, ali i edukacija zaposlenih u školama, na koji način da prepoznaju i intervenišu u situacijama kada imaju saznanja o izvršenom nasilju i/ili uznemiravanju- objašnjava Markulićeva i dodaje da je razumljivo ukoliko se žrtve nisu još uvek osnažile da prijave nasilje, jer je za to potrebno vreme i podrška bliskih osoba.
Napominje da i ukoliko izostane ta vrsta podrške, uvek su na raspolaganju ženske specijalizovane organizacije koje rade na osnaživanju žena sa iskustvom nasilja, te da zatim one preduzimaju odgovorajuće mere.
-Pre same prijave nasilja institucijama, bitno je da se detaljno razradi bezbedonosni plan i uzmu u obzir aktuelne okolnosti u kojima se žena nalazi, informiše o nadležnostima institucija i načinima na koji oni mogu biti podrška- naglašava.
Na internet stranici Autonomnog ženskog centra nalaze se iskustva žena koje su pretrpele nasilje, koje mogu da posluže kao motivacija za prijavljivanje nasilnika.
-Nekada žene koje preživljavaju nasilje misle da su same u tome i da se to samo njima dešava, te zbog osećaja izolovanosti, usamljenosti i bespomoćnosti ostaju u nasilnom odnosu. Čitanje iskustva drugih žena, može biti od značaja u prepoznavanju sopstvene situacije, što dovodi do indentifikacije i stvaranju osećaja zajedništva, a ujedno i pronalaska rešenja u izlasku iz nasilja. Žene koje su preživele nasilje žele da pomognu drugim ženama i javno opišu svoje iskustvo, solidarišu se sa njima u situaciju kroz koju prolaze, upute ih u svoje načine pomoću kojih su se izborile i povratile kontrolu nad svojim životom- zaključuje Jovana Markulić.
D.Dimitrijević
