ŽENE NA SELU – Janko Đurić, profesor, bivši predsednik opštine Vlaadimirci
Janko Đurić iz Vladimiraca, prvi je predsednik opštine u Vladimircima, koji je izabran neposrednim putem, imenom i prezimenom, 2004-te godine. Žitelji Vladimiraca su u njega imali najviše poverenja. Danas je taj zakon promenjen i predsednike opština i gradonačelnike, postavlja skupština. Do 2008. godine je bio predsednik opštine a potom je izabran za direktora predstavništva Privredne komore Srbije, u Ruskoj federaciji. Ovaj profesor ruskog jezika, nekadašnji uspešni sportista i šahista, danas je penzioner, ali i dalje je prisutan u politici i trudi se, koliko je u njegovoj moći, da na najpozitivniji način utiče na poboljšanje života u ovoj maloj Posavotamnavskoj opštini.
Profesoru Đuriću, postavili smo pitanje, kako on vidi položaj žena danas, u Vladimiračkoj opštini i kakva je perspektiva žena u selima Posavotamnave?
– Tu zaista ima mnogo problema i ja sam u više navrata razgovarao na tu temu sa pokojnim premijerom Zoranom Đinđićem, tražeći pomoć da motivišemo mlade da ostanu na selu, jer selo zamire. Zoran me u tome podržao i zahvaljujući tako dobroj konekciji, zajedno sa Gašom Kneževićem, tadašnjim ministrom prosvete, uspeli smo da u Vladimirce uvedemo i srednju školu, zbog koje će devojke i mladići iz našeg kraja, ostajati na svojim ognjištima i neće imati potrebu da odlaze u veće gradove, iz kojih se velika većina nikada ne vrati. Tražio sam tada i da se škole u selima poprave i poboljšaju uslovi za pohađanje nastave. No, to je samo jedan segment, kada govorimo o problematici za koju ste me pitali. Žene na selu su jako diskriminisane i uopšte, u državi Srbiji, zakoni za poljoprivrednike su vrlo loši i nepošteni! Na primer, ako u nekoj fabrici u gradu ili na poslu, neki radnik naprasno umre ili pogine, njegovo dete dobija primanja od države, kao neku vrstu kompenzacije za gubitak roditelja. Međutim, ako se isto to desi nekom poljoprivredniku, što se na žalost često dešava, njegova deca nemaju nikakva primanja niti pomoć od države i mnoga ostaju bez ikakvih sredstava za život i na grbači majke, tj. žene, kojoj nema ko da pomogne. Položaj žena na selu je jako težak, rade težačke poslove, brinu o deci, starijima i domaćinstvu, a pri tome nemaju mogućnost da odu na neki preventivni lekarski pregled, jer mnoga sela nemaju ambulantu, a takođe ni neki ustaljen prevoz, koji bi koliko – toliko mogao ovaj problem da premosti. Žena na selu je uskraćena za mnoge civilizacijske usluge. Mnoga sela i domaćinstva imaju problem sa vodom i kanalizacijom. Dakle, mnogo žena na selu je uskraćeno za osnovni komfor, koji zahteva jedan normalan život i rad. Naglašavam, da žene na selu više nisu neobrazovane. 80% njih ima završenu srednju školu.
Što se Vladimiračke opštine tiče, treba reći da su mnoge žene našle spas u radu, u fabrikama obuće. One su sabijene u dve fabrike i sve žene iz okolnih sela Vladimiračke opštine su srećne, kada u tim fabrikama dobiju posao. Rade za male pare i trpe brojne pritiske, što se najviše manifestuje kada dođe vreme izbora. Moraju da glasaju kako gazda kaže! To su sve problemi o kojima se malo govori. Neshvatljivo je, da u brojnim selima kraj Vladimiraca nema asfalta, pa čak ni kamenog puta i kada padne kiša, blato prekrije sve. U takvim uslovima je jako teško živeti i raditi. Sve devojke beže u gradove, gde nema težačkih poslova i gde su uslovi za život neuporedivo pristojniji. Mi, pre svega, moramo da promenimo zakone i pristup selu a ne da se diskriminatorski odnosimo prema njemu. Žene beže sa sela i samim tim, selo zamire. Žene su pokretač i motor svakog domaćinstva, i ako to ne budemo shvatili i promenuli odnos prema tom problemu, crno nam se piše.
Ovo su reči profesora Janka Đurića, koji nam je na kraju razgovora podvukao, da se na selu uopšte, moraju stvoriti uslovi za rad i život, kako civilizacijske tekovine neće biti samo puka maštarija.
Vera Palinkaš