„Kad se piše o ženama, treba umočiti pero u dûgu i osušiti redove prahom s leptirovih krila“. (Didro)
Kada sam se doselio u Beograd, živeo sam jedno vreme na Paliluli, na obodu Profesorske kolonije. Pa sam se preselio na „ivicu“ Novog Beograda, u Blok 45. Da bih se pre neku godinu obreo kraj Kalenić pijace na Vračaru. Na svakoj od tih pozicija nalazio sam dobre strane stanovanja, prednosti (ali i mane!). No, svakad, kada sam želeo da povratim duševni mir i mentalnu distancu od svakodnevice, razbistravanje glave, da „stanem na loptu“ – odlazio sam put Zemuna. Zbog njegovih ulica, arhitekture, zbog duha tog zasebnog beogradskog naselja. Doživljavam ga i danas kao originalni „svet za sebe“. Zbog Dunava i njegovog keja. Zbog restorana i večernje muzike koja budi lepa sećanja. Zbog nekog romantičnog miljea koji nisam drugde mogao da osetim. Često sam posećivao njegovo gradsko jezgro, teatar „Madlenijanum“, peo se na kulu Gardoš uskim uličicama pored crkve, sâm ili u društvu, špartao čak do kraja Dušanove ulice – posebno u časovima kad je bilo potrebmo da se saberem dok je moj otac čekao na operaciju, kao i nekoliko dana posle majčine smrti. Takođe, na zemunskom keju sam zakazivao poslovna druženja i ljubavne sastanke u hotelu „Jugoslavija“, u Zemunskom parku, blizu hale „Pinki“, kao i kod „Šarana“ ili „Venecije“. Tamo sam i rešavao pojedine pravničke zavrzlame, pronalazio motivaciju za dalje, dobijao različite ideje. U Zemunu sam pokušavao – i pokušavam – da pronađem odgovore na pojedina krupna životna pitanja, ili da se samo besciljno prošetam, popijem bozu, častim se nekim zamamnim pecivom ili slatkišem, kupim nešto „sitno“ na tamošnjoj pijaci, promenim sredinu i percepciju stvari, gledam reku i bele brodove u prolazu, pecaroše, čamdžije i kajakaše, da meditiram, da čitam odabranu knjigu na klupi… U povratku kući redovno sam bio osvežen, poletan, pun nade, kao da se vraćam sa nekog oporavka, prâvog odmora.
I evo me: Magistratski trg u Zemunu, subota popodne. Prva polovina juna. Sunce je postepeno gubilo „snagu“ u svojoj silaznoj putanji, ali još nije bilo nagoveštaja prvog sutona. Pristigavši iz starog dela grada, zauzeo sam poziciju u restoranu, napolju, s pogledom na pešački zonu, praznu pijacu i „Walter“ preko puta. Naručih kafu i kolač sa jabukom. Izvadih iz torbice naočare i knjigu, bila je to „Fizika tuge“ Georgi Gospodinova. Ipak, dadoh prednost „gluvarenju“ i nepretencioznom posmatranju prolaznika i lica za susednim stolovima. Nedaleko su sedele dve dame, živahno razgovarajući. Uz polupopijene ledene – staklo im beše dobrano zamagljeno – čaše limunade Jedna od njih privuče svu moju pažnju. Čime? Celokupnom nepretencioznom pojavom! Izgledalo je da je u srednjim tridesetim, možda je imala i koju više, ali upadljivo mladolika, čistog bledolikog lica, negovana, ukusno obučena. Glatki, somotasti vrat, oličenje nežnosti i fine izvajanosti. Viseće „penaste“ minđuše od srebra na malim, „dijamantnim“ ušima. Po pokretima i tonu koji je do mene dopirao – temperamentna. Kratka crna, uz telo pripijena majica nije otkrivala stomak, ali ramena su joj raskošno sijala, pristojno obnažena. Osim onih, uz nju kao salivenih minđuša, nakit nije nosila, a nije joj bio ni potreban. Tvorac na njoj nije štedeo, ali se nije ni nepotrebno razbacivao. Rečju, sve (po)taman! Da, profil joj je bio upečatljiv, čak privlačniji od anfasa iako se ni njemu, prednjem delu njenog lica – kada bi povremeno okretala glavu tražeći konobara podignutih besprekornih obrva – nije mogla uputiti baš nijedna primedba. Uobrazih da me je letimično na tren „šacnula“. A taj njen čarobni profil, koktel ne previše izražajnog nosa i pravilnih „neprskanih“ usana, odavao je umnu ženstvenu intelektualku „bez mane i straha“. Samopouzdanu i samosvojnu, urbanu do bola, bajkoviti lik između briljatne oštrine i čulne blagosti. S zanosnim magnetnim osmehom večite pobednice. Svetlo smeđih kristalnih očiju, krupnih, vatrenih. Kosu boje mahagonija vragolasto je vezala u kratki, jedva vidljivom kopčom pričvršćeni rep koji je ukrašavala „đavolkasta“ punđica na vrhu; pritom je naočare za sunce mangupski zadenula na glavi baš na mestu gde treba.
Uživao sam gledajući je bezmalo krišom, ispod oka. Tamne, komotne lanene pantalone s kožnim kaišem u živopisnim nijnasima nekog moćnog reptila. Ispod njih, pretpostavljao sam, „vijugaju“ duge zategnute noge snažne mladice u dugotrajajućem zlatnom dobu. Ravne svetlucave sandalice na bosu nogu. Ni po čemu ne beše provokativna, nimalo izazovna – ali je, uprkos tome, oko sebe širila talas preplavljujuće otmene lepote pomešan sa mirisom obližnje lipe. Rečju, bila je spektakularan praznik osobene anđeoski suptilne harizme. Svežine i milja. I veličanstvene, bujajuće energije koja se nije mogla, a ni htela prikriti. Meke ruke „od meda i svile“ nešto su objašnjavale sagovornici, žustro i i sugestivno, ne i nervozno. Umetnički šasrmantno s magičnom odmerenošću. Pritom, prsten na njenoj desnoj ruci nije mi govorio ništa. A i nisam o njenom bračnom statusu želeo išta da znam, niti da o njemu nagađam.
Kolebajući se čežnjivo, poručio sam još jednu kafu, duboko uzdahnuo i odlučio da ona, ta rođena Zemunka slutio sam, bude junakinja moje sledeće priče. Odustao sam odmah od bizarne solucije da joj, preko restoranskog „momka“, platim piće. S druge strane, bilo je neprimereno prići tek tako, i reći joj da je svekoliko prekrasna. (Dakako, ona je i sâma toga bila svesna!) Pitati je za ime i broj telefona? Ne, tô nipošto nije bio moj stil! U međuvremenu su njih dve izmirile račun i polako krenule niz ulicu. Ona, „moja Zemunka“, čvrstog a opuštenog koraka – jasno sam zapazio – ni visoka, ni niska, skladnog torza, zadivljujuće uskog struka, proporcionalnih, skoro dečačkih kukova (sic!), uspravna, neodoljiva. (Ono nešto nesumnjivo oblo red je da prećutim!) Sve u svemu, nezaboravna.
Možda ovih dana nanovo odem na isto mesto, da je čekam, vidim. Priželjkujem da se tamo opet pojavi – ovaj put sâma – onako prirodna, zrela i slatka. U torbi ću imati spremne jednu knjigu poezije i jednu novelu. Pa da joj, ako se prilika ukaže, „po posredniku“ ponudim delić „pisanog sebe“ na poklon. Maštam da bi time jedna književna skica započela da se pretače u stvarnost. Ah, zamišljam, kako bi se samo sa njom moglo divno živeti, razgovarati o raznim temama, šetati se, izlaziti, putovati, voziti se, po zelenilu hodati, na moru kupati, ljubav voditi – srećan biti! Ko zna šta bi sve moglo desiti? Pusti snovi? Platonska, nezapočeta idila? Uostalom, leto tek što nije počelo.
„Slabosti, ime ti je žena“. (Šekspir)
Зоран Р. Томић