Moj komšija trenutno je vozač kamiona šlepera. Svakodnevno je na putu, širom Evrope. Rado se sretnemo, u retkim danima kada je u Šapcu.
Priča mi on tako jednom. Pokvario mu se kamion na otvorenom putu. Uspeo je da otkrije kvar, ali mu je nedostajao alat. Ne razumem se ja baš u to o čemu mi priča, samo vidim da je baš bio u problemu. Dok je pokušavao da smisli šta mu je činiti, naišao je njegov kolega. Zaustavio se, izašao iz svoje grdosije i upitao:
“Zemo, u čemu je problem?”
Komšija nastavlja sa osmehom započetu priču, kako po govoru ne bi rekao da je vozač bio Bosanac, a ni tablice nisu bile bosanske. Tu reč “zemo”, kaže, ponekad i dalje izgovaraju svi oni koji su prepoznali njenu toplinu i srdačnost. A isti jezik je nešto što ljude uvek zbližava i čvrsto vezuje. Trebalo bi barem.
Problem je ubrzo uspešno rešen, taj na putu, sa kamionom. U nekom obližnjem servisu, gde je takođe bilo puno naših, po najnižoj mogućoj ceni. Kolege vozači razišli su se sa osmehom i željom da se sledeći put sretnu nekim boljim povodom.
Mnogo je načelnih pitanja koja mi padaju na pamet dok ispisujem ove redove, a verujem i čitaocima. I mnogo neodgovora. Ne uspevamo tako lako da objasnimo šta nam se to, i zašto desilo.
Osećam beskrajnu sramotu što smo se, u ime pogrešne politike, sebičnih ličnih interesa i neumeća da poštujemo slobode i prava drugih, sasvim nepotrebno i svetlosnim godinama udaljili od prirodne ljudskosti tih dragih kolega, vozača šlepera.
Dok gledam i slušam demo snimak pesme “Zemljo moja”, koju je napisao i komponovao Kemal Monteno, a izvode je Ismeta Krvavac i Sedmorica mladih, iz davne 1975. godine, za kraj zapisujem sledeće.
Ako je to za utehu, odgovori na pitanja inspirisana početnim, kriju se u mnogim izjavama i tekstovima mislećih ljudi, ali, očigledno, puno je onih koji trenutno ne umeju ili ne žele da ih čuju ili pročitaju.
