Čudimo se kada nam se naše želje ne ispune i pitamo zašto. Možda je ponekad odgovor jednostavniji nego što ste očekivali.
Ali krenimo od početka.
Po završetku studija, dobio sam posao u gimnaziji. Postojao je tada obavezan društveno – koristan rad. Sa svojim odeljenjem dobio sam zadatak da, u školskom dvorištu, nešto prenesemo sa jednog pogrešnog mesta na – drugo pogrešno mesto. Uzalud moj autoritet razrednog starešine. Malo zbog toga što je posao bio besmislen, malo što je bio toliko lep prolećni dan. Bližio se kraj časa, a onaj krš je još uvek bio na zamišljeno pogrešnom mestu. Već sam video svog direktora, kako gunđa. Naišao je profesor fizičkog vaspitanja, zastao i upitao me šta se to dešava. Rekao sa mu kako želim da završimo dati posao, ali ne i đaci.
On se blago osmehnuo i pozvao ih da stanu u vrstu. Da vidimo šta oni žele. Na tolerantno upućeno pitanje zašto su tako spori, neko je šaljivo odgovorio kako su mnogo zaljubljeni. Simpatičnim komentarima nekoliko minuta bili smo u lepršavom svetu mladosti i ljubavi. Po želji učenika.
Profesor je mirno završio razgovor rečenicom – Hajde, premestite to, uskoro će kraj časa. I otišao, ne okrenuvši se. Gotovo.
I danas se divim lakoći sa kojom je uspeo to što ja nikako nisam.
Sledi odgovor na uobičajeno pitanje:
Možemo li bolje?
Možemo, ako znamo i poštujemo da i ti koji treba da ispune naše – imaju svoje želje! Njima baš isto toliko bitne, koliko i nama naše! To tako lako i često zaboravljamo. I nešto nam nije jasno.
Škola je ne jedino, ali zahvalno mesto, gde se lako može razvijati svest o postojanju i potrebi obostranog uvažavanja, ponekad malih i neprimetnih, tako lako ostvarivih želja, onog drugog. Samo toliko i samo ako nam je do toga iskreno stalo!
A posle, možda baš i nije toliko važno ko će je kome prvi ispuniti.
