Razgovor s povodom: Janja Janković
O Janji Janković „Podrinske“ su pisale kada je bila mladi ambasador EU, dok je pohađala Šabačku gimnaziju. Janja sada studira u Londonu, a na kraju prve godine studija fakultet joj je dodelio sertifikat za predstavnika svog smer, što je bio povod da ponovo sa njom razgovaramo, da čujemo njena iskustva kao ambasadorke, da saznamo kako je upisala fakultet u Londonu i o kakvom sertifikatu je reč. Na ovaj način, „Podrinske“ žele da ohrabre mlade, budu im podrška i da zabeleže za istoriju priče o uspesima ponosnih Šapčana i Šapčanki, kao što je Janja.
Uvek nasmejana, Janja kaže da je kao učenica Šabačke gimnazije odrasla okružena izuzetno talentovanim i vrednim učenicima, za koje je sigurna da su blistava budućnost srpske nauke, umetnosti, sporta, politike, pravnog sistema i ističe da je oduvek osećala kao da im se pruža nedovoljno pažnje i prilika za napredak i usavršavanje.
- Imam prijatelje širom sveta i imala sam priliku da vidim kako napredne države tretiraju svoje najbolje učenike. Dugo sam želela da se iste prilike pruže i mojim drugarima i meni. Shvatila sam da bih mogla da učim od svetske sile u obrazovnom sistemu – Velike Britanije, kako bih primenila znanja koja sam stekla tamo u svojoj državi. Studiranje međunarodnih odnosa mi se tada činilo kao najbolja opcija – započela je svoju priče Janja.
Reci nam nešto više o smeru koji studiraš, ali i ono što će mnoge, verujemo, najviše zanimati: kako si došla na ideju da studiraš u Velikoj Britaniji i kako izgleda upis na neki londonski univerzitet?
- Bila sam svesna, još tada, da je takva odluka veliki rizik. Da bih uopšte postala student na londonskim univerzitetima potrebno je da iza sebe imam gotovo savršen uspeh i znanje engleskog jezika, impresivan CV i sposobnost da pokažem upravi univerziteta da sam spremna da radim i napredujem. U tom trenutku za mene je ključna bila podrška koju sam dobijala od svoje porodice, profesora, mentora, prijatelja i saradnika udružena sa mojim velikim ambicijama i neopisivom željom da radim na sebi. Nisam skromna kada kažem da je mom upisu na fakultet presudilo, pored ličnog ulaganja u sebe, ulaganje mojih roditelja, profesora i mentora. Studiram međunarodne odnose sa akcentom na međunarodni razvoj i ekonomiju. Fokusirana sam na ekonomski i društveni napredak država u razvoju sa posebnim interesovanjem za kolonijalni karakter međunarodnog razvoja i politike međunarodnih finansijskih institucija poput MMF-a, Svetske banke i STO-a.
- Nakon srednje škole me čekalo leto obeleženo pripremama za odlazak u Englesku. Ne samo da sam dane provodila prikupljanjem papirologije, brigama o vizi, odgovaranjem na e-mail-ove i pakovanjem, već je posebno bila bitna moja mentalna priprema. Ja sam dete grada Šapca, odrasla sam i vaspitana sam u skladu sa životom koji sam vodila ovde. Znala sam da je ispred mene veliki kulturološki šok jer idem u jedan kosmopolitski grad u kojem ću prvi put doći u susret sa drugim kulturama, narodima i jednom, zaista, liberalnom sredinom. Uz to, bila sam i pomalo ksenofobična, s obzirom na to da sam o životu u Britaniji znala izuzetno malo. Ipak, kao svakom tinejdžeru, najteže mi je bilo napustiti porodicu, prijatelje i ulice grada Šapca, upustiti se u nepoznato i započeti samački život.
Prva godina studija je završena, po čemu ćeš je pamtiti?
- Iz prve godine u Londonu pamtiću profesore i profesorke i savete koje su mi davali. Često bi me ostavljali/e u učionici posle predavanja ili pozivali/e u njihove kancelarije. Primetili su moju strast i ljubav prema mom poslu, stoga me stalno kontaktiraju i obaveštavaju o novim prilikama. Ponekad to nisu nužno samo seminari i poslovne prilike, već i dešavanja na kojima bih mogla da steknem dobre kontakte poput promocija knjiga, otvaranja izložbi u galerijama i slično…
- Krajem prve godine od fakulteta sam dobila sertifikat za predstavnika svog smera. Predstavnik smera je učenik koji je izabran od strane svojih kolega i profesora zbog uspeha koji je ostvario. Na svaka tri meseca predstavnici se okupljaju i na forumima donose odluke o promenama funkcionisanja nastavnog sistema na fakultetu tako da bude pristupačniji, efikasniji, brži i moderniji. Naravno, nisam želela da se zaustavim na tome, pa sam ove godine prisustvovala i konferenciji lidera u svetskom obrazovnom sistemu (PIE Conference). U organizaciji Kembridž asocijacije, zajedno sa još 30 studenata sa brojnih univerziteta u Velikoj Britaniji davala sam svoje savete i delila svoja iskustva sa predstavnicima velikih univerziteta i obrazovnih institucija u Velikoj Britaniji, za šta sam dobila poseban sertifikat.
Koja je razlika u obrazovnom sistemu u Srbiji i Velikoj Britaniji koju ti primećuješ? Šta je potrebno da bi bio uspešan student u Londonu?
- Studije u Londonu bazirane su na ličnom ulaganju, interesovanjima i radu. Pored preporučene literature studenti samostalno biraju izvore iz kojih će sticati znanja. Ocenjivanje je bazirano na samostalnim studijama o problemima iz literature. Sami biramo probleme u svetu kojima ćemo se baviti. U mom slučaju u pitanju su nerazvijenost i generisanje znanja u savremenim političkim sistemima. Od studenata se očekuje da razmišljaju kritički, da čitaju, opažaju i svoja znanja isključivo baziraju na društvenim problemima sa kojima se svet trenutno suočava. Prilikom razgovora sa dekanom svog fakulteta rekao mi je da ako želim da uspem u Londonu moram da prestanem da podvlačim i pamtim šta su rekli oni pre mene jer se svet svakodnevno suočava sa novim problemima koje stare ideje ne mogu rešiti. Potreban nam je kadar mladih politikologa koji će biti sposobni da primene nove ideje i dođu do novih rešenja. Da bi bio uspešan student u Londonu, dakle, potrebno je da ponudiš rešenje. Ipak, ne smatram da sam u velikoj prednosti u odnosu na svoje kolege u Srbiji samo zato što studiram u Londonu. I oni uče iste termine i čitaju sličnu literaturu. Ipak, trudim se da se izdvojim iz generacije modernih politikologa ličnim ulaganjem u svoje znanje, što podrazumeva veliko angažovanje van studija. Pod tim smatram stažiranja, prisustvovanje konferencijama, učešće u inicijativama, projektima, volonterski rad, studijska putovanja… Svakodnevno provodim sate tražeći nove prilike i ideje. Svakodnevno se prijavljujem za nove projekte i konferencije. Učim i van studija. Ubedila sam sebe da je ovo moja profesija, a ne predmet koji studiram. Iako imam svega 20 godina sebi ne dozvoljavam odmor. Sada imam najviše energije i strasti i želim to da iskoristim na najbolji način.
Već do dvadesete godine uspela si mnogo toga da ostvariš, pa ne možemo da te ne pitamo: koji su sledeći ciljevi, šta je to što sledeće želiš da ostvariš?
- Moja najveća mana je to što nisam strpljiva. Za jednu dvadesetogodišnjakinju mogla bih da tvrdim da sam postigla mnogo, uzimajući u obzir sve incijative u kojima sam uzela učešće. Ipak, za moje životne ambicije i planove, ne bih mogla da tvrdim ni da sam na početku. Moj cilj je da jednog dana obrazovni sistem Republike Srbije bude onakav kakav naša omladina zaslužuje da bude. Moderan, brz, efikasan, pun prilika. Želja mi je da obrazovanje studentima ne predstavlja put do posla i do plate. Obrazovanje je najveće bogatstvo koje posedujemo. Želim da naša omladina bude stalno motivisana i gladna znanja kako bi iskoristila sve svoje potencijale. Želim da obrazovni sistem ne obeshrabruje mlade. Ne želim da se ikada osećaju kao da moraju da biraju između svojih talenata. Ostvarite ih sve. Kombinujte znanje iz što više oblasti. Samo tako možemo stvoriti kvalitetan i kreativan kadar mladih eksperata koji će doprineti razvoju naše države u svim sektorima. Znanje je prvi korak ka ekonomskom i društvenom napretku jedne države. Kadar mladih ljudi koji će u njoj ostati, raditi i biti cenjeni zbog svog doprinosa ono je što nam je preko potrebno. Do tada preda mnom je mnogo ulaganja, rada, učenja i razmišljanja. A to je sve u čemu uživam i čemu se radujem.
Kako izgleda biti mlada ambasadorka EU? Koje su tvoje obaveze u ovom projektu?
- YEA projekat je nešto novo na našim prostorima i po mom ne tako skromnom mišljenju, jedna od boljih inicijativa EU na području Zapadnog Balkana. Moj mandat koji traje već dve godine obeležen je brojnim projektima, konferencijama i studijskim putovanjima, kako na području Zapadnog Balkana, tako i na području same EU. Nedavno sam prisustvovala Evropskom ekonomskom kongresu u Poljskoj koji je bio baziran na diskusijama o budućnosti omladinskog sektora koji se trenutno součava sa brojnim pretnjama. Mladi ambasadori za mene predstavljaju dobru odskočnu dasku, s obzirom na to da želim da izgradim karijeru na polju međunarodnih odnosa i diplomatije. Smatram da je sticanje ovog zvanja za mlade koji žele da se bave bilo kakvim vidom aktivizma velika privilegija, jer nam omogućava da učimo o funkcionisanju Evropske Unije, posetimo njihova sedišta i bliže dođemo u dodir sa procesom donošenja odluka, pokretanja inicijativa, organizacije projekata i uopšte razvojem omladinskog sektora i rešavanjem problema sa kojim se on suočava.
Koja bi bila tvoja poruka za mlade, ali i starije koji čitaju „Podrinske“?
- Mladima poručujem da svakodnevno sebe podsećaju na to da su sposobni, hrabri i uspešni. Da rade, razmišljaju, uče i napreduju. Da misle o svojoj budućnosti. Starijima poručujem da im pruže podršku, veruju u njih i nikad ih ne obeshrabruju. Bićete im zahvalni jednog dana. A i oni vama.
Isidora Kovačević